Портал „Ваведење Београд“ објавио је разговор са мати Михаило, која се у манастиру Ваведење налази од 1948 године.
У овом разговори мати Михаила описује како је било тешко бити свештено лице за време комунизма. Како се наводи, они су јако били гладни, како нигде нису могли да једу, у ресторан калуђерима није прилично да улазе. Прочитајте један занимљив део разговора, који је везан за општину Гроцка:
-А отац Гаврило? – насмеши се мати радосно, – увек се радујемо његовом доласку. Скоро 14 година није долазио ни код нас у манастир, нити у Србију. Био је, каже, много заузет обновом манастира и уопште радом, како у парохији, тако и са верницима у расејању. Отац Гаврило је сада архимандрит и игуман манастира Лепавине, а код нас је био као сасвим млад монах. Ја га познајем још из времена његових искушеничких дана из манастира Рајиновца. Једном сам по послушању ишла баш у манастир Рајиновац за испомоћ за манастирску славу. Ту угледам оца Гаврила, као младог искушеника, још сасвим дечака, како плаче, сав упрљан од блата. Приђем му и питам га: „Брате Боро, шта се теби догодило? “ Он заплака још јаче: „Тукли су ме Цигани… “ – „Зашто су те тукли? “ – „Крали су манастирско поврће и воће. Више њих је било. Ја сам хтео да истерам њихове козе да нам не поједу купус, и они су ме зато истукли. “ Ја га поведем у манастир. Била је јесен и све је било узрело. Ето, и од мештана манастири нису били безбедни. Такво је то време тешко било… Тешко је било искушеницима и монаштву уопште борити се са разним недаћама тога времена. Како је власт већ била улила доста страха многима који би се приближили цркви, догађали су се и смешни неспоразуми.
Једном сам тако као млада монахиња пошла у манастир Рајиновац сестрама на испомоћ. Кад сам ушла у аутобус, учини ми се да ме возач не гледа баш најљубазније. Нисам га више ни гледала, понављала сам молитве у себи и ћутала. Одједном аутобус стаде, врата се отворише и возач повика: „Калуђерица, калуђерица! “ Осетих нелагодност и би ми криво. „Шта он има против калуђерице? Сад ћу да му кажем да то нема смисла! “, помислих и само што не почех да вичем на њега… Хвала милом Господу кад ме заустави да се не обрукам. Само што је аутобус кренуо, ја на путоказу прочитам да се то место, где смо стали, зове Калуђерица. Зато, чувајмо се брзоплетости.
Да би се очувао душевни мир, треба на све начине избегавати осуђивање других. Морамо стално да се старамо да срце и мисли чувамо у миру, „јер где је мир помисли, тамо почива Сам Бог”, навела је у овом разговору мати Михаила.
За Жиг Инфо:
Жељко Маторчевић
