Каквих „људи“ међ` овим народом има, добра смо ми земља. Народ страдалник, народ пркосан, народ савезник, народ победник, од стране оних које је бранио и за њихове интересе животе својих синова жртвовао, данас чека да га означе као геноцидан народ.
А „за чије бабе здравља“ ми то трпимо. Зашто се не повучемо из Савета Европе. Уместо што се полтронизирамо Европској унији и отварамо нова поглавља, треба да затворимо врата преговорима. Не, ми не прихватамо споразуме. Ми нисмо прихватили non paper Француске и Немачке, као ни Охридски споразум, а онда испуњавамо све из тих „разговора и преговора“. Ми испунисмо све из Брисељског споразума, а онда као нарикаче кукамо и о прса јуначка се бијемо јер су нас наши „партнери“ преварили. Кога ми то називамо партнерима. Оне који нам део земље отимају, оне који од нас праве геноцидан народ, или оне који хоће да пониште Дејтонски споразум, и Резолуцију 1244? Коме су они то „партнери“? Србији и Србима нису али су вероватно ономе који им испуњава све жеље, само да би лечио своје комплексе и опстао на позицији моћи.
Ништа нисмо научили. Можда и нисмо имали од кога. Можда је наша историја само добро осмишљена фарса како би смо се ми „мали“ осећали битним и важним.
Ко смо ми у ствари? Историју прихватамо онако како нам се сервира. Славимо „лађе Француске“ које су под присилом дошле по наше војнике, а одбацујемо Русе који су условили Французе и Италијане, па и оне Брите, сепаратним миром са Пруском, ако не помогну Српској војсци. Ко смо ми? Ми смо они који су стрељали Србина Дражу Михаиловића, као издајника и гроб му сакрили да се никада не сазна где је, а клањали смо се Аустро-Угарском каплару и обожавали га до последњег трена. Хрвати га нису хтели, а ми му спомен кућу подигосмо. Могли смо и Францу Јозефу исто тако да укажемо част. Што да не, јер и један и други су нас приближно исто побили. Такође ми смо они који су свог председника испоручили да му се суди од стране оних који су га обманули, а своју превару печатирали бомбама. Ми смо они који смо своје официре испоручили у Хаг, а сада правимо нове младе кадрове са јасном поруком „ако будете бранили земљу можете бити испоручени неком новом Хагу“.
Да ли је то традиција у Српству. Није била до скоро, али од пре 24 године полако постаде.
Постали смо снисходљиви. Уплашени. Подилазимо непријатељу, али докле? План за Србију је јасан. Србија је проблем за „савезнике“. Није им доста што Србија клечи, они хоће да легнемо. Да нестанемо.
Први потез у спасавању Србије је одлучно НЕ западним силама. Пријатељи и сарадници у економији ДА, али вазали НЕ. Кроз Србију можете пролазити, али не можете је газити.
Прихватити позив у БРИКС као заједницу која је сада већ јача од УН и у којој се одлуке не доносе у једној или две земље, него концензусом свих.
Задржати војну неутралност.
Поништити кумановски, бриселски и охридски споразум.
Немачког амбасадора прогласити персоном Non Grate због подношења резолуције о Сребреници.
Горан Пекарски