Гроцка. Општина у којој се квалитет не трпи. Општина у којој је јефтино постало скупо а добро оцењено као лоше. Општина која ти не даје могућности. Општина која је у мраку. Општина из које желиш да одеш или да бар они које волиш оду што даље од ње.
Општина апсурда и суровости.
Скаредна хумореска лошег писца, покушаја комичара.
Општина у којој једино чудо може да те спасе.
Скоро сваки дан у овој општини је дан жалости.
Да ли сте покушали да ставите на папир најосновније животне трошкове, а са друге стране месечна примања ако их уопште имате?
Видите разлику, односно, погледајте минус. Онда крећемо у задуживања, као и сви остали поштени и вредни људи који се не баве криминалом. Дижемо кредите, узимамо дозвољене минусе, позајмљујемо се, продајемо све што можемо да се само прехранимо.
На другој страни онај необразовани људски талог, оно дно са куповним дипломама, огрезло у крупном или ситном криминалу- ужива.
Мизерије у људском облику, полтрони, преваранти и лажови живе лепо у овој Гроцкој.
Шта да кажем деци?
Коју страну да одаберу?
Да ли ће ме проклињати што их учим правим животним вредностима? Да ли ће ме мрзети што им усађујем људскост, осећај за правду и истину?
У оваквој општини то су особине које се не поштују.
У оваквој општини пролазе само они непоштени, лоши. То су они најгори из наших одељења из школе, то су они са којима ми, добри ђаци нисмо хтели да стојимо ни на одмору.
То су они што сада, мене, српкињу чије је кумство вековима старо, нагоне на размишљање да децу усмеравам да беже одавде. Да иду тамо где још није поремећен систем правих вредности.
Тренутно владају такви. Свуда. У свим порама. На руководећим местима, од шефа обезбеђења до шефа кабинета. А народ, као да је колективно лоботомиран.
И нема везе. Растегнућемо један ‘лебац на два дана, пусти ,,Задругу“ и навијај за ону малу што врти дупетом. Узми пластичну флашу пива и натежи пред ружичастом телевизијом. И све је тако као што кажу ови са телевизије. И биће боље за коју годину, деценију или век. Биће боље.
Знате шта? Ја бирам квалитет. Ја бирам добре људе, само, све их је мање овде, одлазе ми из ове општине, па и земље и говоре да одем и ја.
Не могу, на жалост.
Зато трпим. Не ћутим али трпим. Говорим о свим олошима који нас системски уништавају. И учим моју децу. Учим их поштењу, труду, раду и љубави.
И учим их да оду одавде. Чим довољно порасту да оду одавде и буду срећни.
Јер ова општина Гроцка каква је данас не трпи памет и не трпи част.
А била је ово једном лепа мала Калифорнија на брдовитом Балкану…
Милева из Гроцке
*Лични став аутора текста није и мишљење Жиг инфа
