Структура власништва банака у Србији, висока задуженост државе и привреде, чињеница да не постоје специјализоване банке, попут аграрне, инвестиционе, извозне и хипотекарне банке, намеће као приоритет оснивање Државне развојне банке са доношењем пратећег Закона о Државној развојној банци. Форсирање развојних приоритета државе Србије преко комерцијалних банака у којој је она била кључни акционар је данас искључено, јер она више није већински акционар ни у једној јакој банци. Развојне банке у свету углавном функционишу у гранама, где нема интереса комерцијалних банака за дугорочним финансирањем.
Данас у свету постоји око 500 развојних банака са различитим доменима рада. Заједничко им је да најчешће укључују средњорочне и дугорочне кредите, подстичу развој домаће привреде, субвенционишу каматне стопе, дају кредитне гаранције, техничку помоћ и осигурање извоза од политичких и комерцијалних ризика, финансирају пројекте од државног значаја. Развојна банка мора бити коректив тржишним девијацијама које доносе комерцијалне банке. То значи лакши приступ финансијским средствима и за наше предузетнике. Када је ограничен приступ финансијама, развојна банка служи за ублажавање недостатка капитала, промоцији предузетничке идеје и подстицање развоја нових или постојећих индустрија.
Развојна банка би била права банка, под надзором Народне банке Србије, а не квазибанка која би била везана за државни буџет, где би јој било забрањено да прикупља депозите грађана и правних лица. Напротив, државни депозити би морали да заврше у билансима развојне банке. Ипак, успех пословања развојне банке се не би мерио само и искључиво оствареном добити, већ дугорочним доприносом јачању домаће привреде и друштвене заједнице. Она би стварала конкуренцију у банкарском сектору, била брана потенцијалној картелизацији финансијског сектора, а привреда би добила могућност да обезбеди кредите по нижим каматама. У развојну банку требало би укључити Фонд за развој Републике Србије.
Све озбиљне и развијене државе имају развојне банке, неке и на нивоу својих федералних јединица, иако имају далеко бољу финансијску ситуацију и перформансе привреде од Србије. Неки од главних поверилаца Србије су развојне банке и фондови других држава. Предњачи Немачка развојна банка (КфW), где се само у 2024. години предвиђа задуживање по издатим гаранцијама, пројектним и програмских зајмовима, за кредитирање енергетског сектора више од 700 милиона евра. Или Француска агенција за развој (АФД) са нешто незнатно мањим износом. Да не помињемо европске банке за развој или кинеске по истом основу. Ипак, Фонду за развој Абу Дабија дугујемо читавих 3,191 милијарди евра по основу Зајма за финансирање подршке буџету Републике Србије? Постоји ли јаснији доказ о потреби оснивања Државне развојне банке?
