Навикнути на рад правосуђа, за које лепе речи нема ни Европска унија, нисмо изненађени најновијом информацијом која је пристигла уз Тужилаштва а односи се на утврђивање одговорности за пад војног хеликоптера 13. марта у ком су погинула четири војника, два медицинска радника и животно угрожена беба стара једва пет дана.
Више јавно тужилаштво је одлучило – „одговорност за пад хеликоптера је на члановима посаде, али постоје сумње да део одговорности сносе друга војна и цивилна лица”. У тексту се не наводе имена „других” војних и цивилних лица, али су се имена чланова посаде урезала у памћење јавности која саучествује у болу за узалуд изгубљеним животима.
Нисмо изненађени информацијом јер је од кобне ноћи до данас вода ишла искључиво на воденицу која је оклеветала чланове посаде и абилорала нека „друга” лица. Подсетимо шта смо о том случају писали 16. марта у колумни „Црна кутија”, а односило се на одговорност за трагедију: „…после изјава у чијем се подтексту чита и слављење херојства посаде, али и истављање могућности њеног греха, не би требало превише очекивати да ће неко сам и часно преузети одговорност на себе и повући се с функције”.
Четири дана касније, 20. марта у колумни „Истина и одговорност, шта је то?” писали смо о мишљењима војног аналитичара Александра Радића и некадашњег активног официра и актуелног колумнисте листа „Политика” Љубодрага Стојадиновића, који су били „сагласни да одговорност политичара за пад хеликоптера постоји и да је на делу агресивно спиновање и пребацивање одговорности што на Војску, што на више силе”. Стојадиновић је коментарисао и иступ председника владе Александра Вучића у одбрани министара Братислава Гашића и Златибора Лончара: „Министри нису његови баштовани. Одговорност је неизбежна и једно од битних достигнућа политичког друштва. Ствара се политички притисак јер је премијер поручио – ‘Ја не дам да они буду одговорни’. Мислим да има одговорности министара, итекако”.
Тужилаштву нису биле интересантне оне више силе на које су мислили Радић и Стојадиновић (елементарна непогода, временски услови, магла…), али јесу нека „друга” виша исла и посада хеликоптера, па су отуда пилот и његова посада – којом се њихов командант Предраг Бандић дичи, а војни врх њене чланове прогласио херојима – истовремено постали жртве и пада хеликоптера и админситрације. Закључити да су хероји одговорни за трагедију није чак ни оксиморон, то је срамотно срамна квалификација.
И на ту квалификацију чекао се 21 дан, пробијени су сви обећани рокови и термини за објављивање извештаја двеју комисија, јавност још не зна истину, а сва је прилика да је никада неће ни сазнати. Цинично и увредљиво звучи сазнање да ће подаци из извештаја бити доступни јавности јер су се у вези с тим сагласили и Тужилаштво и Министарство одбране. Као да се неко смиловао над гласом јавности па јој чини услугу тиме што ће оно што јој дугује учинити доступним!?
Седам неповратно изгубљених живота, како се то из налаза Тужилаштва да закључити, лежи на души људи који су херојски чинили све да спасу један нови живот. То никако није добар почетак приче о одговорности за трагедију. Није потребно много мудрости да би се претпоставило шта о томе мисле породице погинулих.
Осим што је информација о одговорности посаде више него болна, она је и утолико више бласфемична јер је најлакше окривити оне који не могу да се бране. Говорити о савести оних који су се сакрили у сенку трагедије такође је у домену бласфемије. Али, као што смо већ и претпостављали, ово је само још један „тријумф самосталног” рада правосудних органа. С нагласком на самосталност. И данашњи дан, као и онај црни петак 13. када је хеликоптер пао, једнако је ружан и тужан. За све осим за оне који су подвијене репове сакрили под нечије заштитничке скуте. А ти, Војско, остав и на месту вољно!
Дејан Јеремић, Дневно
