Драгољуб и Нада Милић, родитељи три српка хероја, Горана, Срђана и Бобана, нису могли ни да замисле да ће њихова зивотна прича, кренути баш овим путевима, и да ће њихова три јунака храбро, поносно и неустрашиво, хрлити ка тим непознатим и мрачним стазама.
Редакцији портала dnevno.rs се јавила читатељка Јелена Шћекић како би са јавношћу поделила причу о необичној судбини и храбрости браће Милића из Приштине чији се споменик налази на краљевачком гробљу Барутани.
Њен текст, овај портал, пренео је у целости:
Живот понекад крене неким неочекиваним путевима, означеним мноштвом знакова који указују на опасност, путевима које би свако од нас избегао. А да ли су то урадили браћа Милићи? Да ли су њихови кораци застали пред оваквим упозорењима? Да ли су изабрали неки други пут, лакши, безопаснији, сигурнији?
Драгољуб и Нада Милић, родитељи три српка хероја, Горана, Срђана и Бобана, нису могли ни да замисле да ће њихова зивотна прича, кренути баш овим путевима, и да ће њихова три јунака храбро, поносно и неустрашиво, хрлити ка тим непознатим и мрачним стазама.
Близанци Срђан и Бобан су, још као мали, одлучили да постану српски официри. Њихови снови су се и остварили. Али каткад се испуњени снови разбију немилосрдним ударом стварности.
Рат! Година 1998. – шиптарски терористи почињу нападе, убијање и киднаповање српских војника и полицајаца. Српке куће на Косову и Метохији више не светле оним спокојним сјајем срећних породица, већ горе у пламену и нестају у пепелу. А онда и 1999. година – српско небо више не красе милиони звезда које спокојно намигују у рано полеће, већ га прекривају огромне металне птице зла – непријатељски авиони.
Срђан и Бобан нису губили време. Одлучно, како то прави јунаци раде, кренули су у одбрану свог народа. Њихова храбра одлука, несаломива воља и бескрајна љубав према отаџбини, одвела су их у смрт.
Четвртог Априла 1999. године, престало је да куца јуначко срце Срђана Милића. Возило, у коме се налазио са још два ратна друга је наишло на мину. Сва три војника су изгубили живот. Срђан је преминуо три дана касније, на очевим рукама. Сахранили су га на гробљу у Приштини, да би наредног дана то исто православно гробље било засуто бомбама. Зло не би било зло, када не би изнова потврђивало сврху свог постојања.
Неколико дана касније, 13. априла, нови облаци туге надвили су се над породицом Милић. Ракета упућена са велике удаљености, усмртила је Срђановог брата Бобана, и још седам његових колега и војника. Препознали су га по златном прстену и борбеној плочици коју је носио. Бобан се придружио своме брату, да са неких других удаљених места брани образ и част своје државе. И он је сахрањен на гробљу у Приштини. Браћа близанци су опет били заједно.
– Ви, сви присутни данас, гости сте мојих унука, мојих соколова и јунака. Утехе за нас нема, али да будемо сви јунаци, да њих хероје не осрамотимо – речи су њиховог деде над гробом другог унука.
Заједно са колоном изгнаника, Драгољуб, Нада и најстарији син Горан, морали су да напусте своје огњишта. Најтеже им је било, како каже отац Драгољуб, да оставе своје синове на гробљу у Приштини, да Шиптари газе по њима. Стога су их пренели и сахранили на гробљу у Краљеву где и данас почивају.
Најсатарији син Горан, годину дана је носио бреме огромне туге у себи. Свакога дана је одлазио на гроб своја два брата. Желео је да им буде близу, да им буде ближи… Његово срце, измучено трагедијом која га је задесила, није издржало. Изабрало је да буде вечно са својом браћом! 13.маја 2000 године, мајка га је нашла мртвог у кревету.
Сада су Милићи поново заједно. Три српска хероја чија имена исписују нова поглавља српских страдања,али и српске храбрости и родољубља, вечно ће бити упамћена. Слава вам јунаци!
