Ко сте, бре, ви људи? Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате?…
Да ли би Александар Тијанић имао још више питања од ових која је поставио у говору студентима новинарства на Факултету политичких наука пре три и по године, кад би могао да чује најновија размишљања младих на тему демократије у Србији? Или би, можда, занемео пред податком да више од 70 одсто младих нема политичара којем верује, као и да је 62 процента уверено да се ствари у Србији не могу мењати гласањем.
Млади узраста од 15 до 29 година не верују у парламентарну демократију и чак две трећине њих залажу се за аутократски режим, показали су резултати истраживања студената ФПН-а и Европског покрета у Србији. Спроведено је у априлу на узорку од 979 испитаника на територији целе Србије, укључујући и Косово и Метохију.
На питање који политички систем погодује српском менталитету, чак 45 одсто је одговорило „чврста рука”, 29 одсто да је то ауторитарни, а свега 26 процената рекло је – демократски. То је поражавајуће, иако се такви ставови честу могу чути од старијих, каже Маја Бобић из Европског покрета.
„Нисам очекивала да млади, као неко ко би требало да се бори за своја права и слободе, да буде мотивисан, бунтован и да тражи поштовање себе, не виде демократски систем као нешто што би требало да изградимо”, рекла је она за Радио Слободна Европа. У одбрану наше омладине може се навести само то да се у популацији младих и у земљама Европске уније бележи опадање поверења у демократске институције.
И Невен Цветићанин из Института друштвених наука наводи да су млади најразочаранија групација у Шпанији, Немачкој, Француској и другим земљама, јер су искључени из институција одлучивања на више начина. Наводи да су млади подељени у неколико група: аполитични – које не интересује ниједан политички систем, затим они који користе модерне информационе технологије и који су већ у 23. веку, и трећа велика група, која се вратила традиционалним вредностима.
„Ниједна од тих група не пита се приликом доношења важних одлука и због тога сматрају да је парламент неки игроказ, театар и позориште и да се тамо не доносе праве политичке одлуке. Велики број младих осећа да је искључен и из финансијских токова и мисли да је то у рукама уских друштвених група. То су кључни разлози зашто су млади неповерљиви и зашто сматрају да парламентарна демократија ради за ужи слој елите, а не за шире слојеве грађанства, па тако и за њихову генерацију”, истиче Цветићанин.
Млади су активни само кад мисле да нешто могу да промене. Где нису сигурни да могу нешто ефективно да учине, они не улажу своју енергију, јер не желе да губе време.
„Младима треба дати разлог да се активирају и да верују у парламентарну демократију, а они то тренутно не виде. Тај разлог нису им дале политичке партије, невладине организације, али ни држава”, каже Цветићанин.
Социолог Владимир Вулетић констатује да је нешто труло у вези с демократским обрасцем и да млади не виде парламентарну демократију као нешто што може да доведе до промена. Наводи да су млади жељни промена и да хоће да се то догоди одмах и сад, јер су закључили да је садашњи парламентарни модел или спор или неефикасан.
„Приметан је изразити конзервативизам код младих јер примећују да се на власти смењују политичке гарнитуре, а да се суштински ништа не мења и да могу да виде само козметичке промене. Демократски модел није довољно образложен и афирмисан, а доминантни модели понашања у Србији не базирају се на демократским начелима већ на принципу јачег, што је разлог да га млађа популација подржава”, наводи Вулетић.
Он наводи да и друга истраживања показују да су млади конзервативнији од старије генерације и да сматра да је решење у чврстој руци и ауторитарном режиму и да се ништа не постиже гласањем.
Цветићанин као разлог за неповерење младих према политичком естаблишменту у Србији и на Старом континенту наводи што се на политичкој сцени налазе осредњи политичари који немају харизму и визију. Подсећа да живимо у свету у којем нема државника с интегритетом као што су то били Шарл де Гол и Вили Брант. То је разлог да лепо причају о лидерима из прошлости, па, рецимо, Тито постаје све позитивнија политичка личност.
„Последњи који је успео младе да стимулише на било какав активизам био је Зоран Ђинђић, из времена студентских протеста деведесетих година прошлог века. Сада имамо парцијалне протесте, али ни приближно у оном обиму како смо тада имали. Млади су извукли поуке и неће поново ’џаба да крече’”, оцењује Цветићанин.
Један од разлога за незадовољство младих тренутним поретком ствари Владимир Вулетић налази и у чињеници да ова генерација живи лошије од својих родитеља.
„Ми смо раније имали перспективу да ћемо живети боље од својих родитеља, а садашње генерације живе у стању велике неизвесности, имају мање сигурности и препуштене су саме себи. С том неизвесношћу, дакле, повезујем тај њихов конзервативизам и жељу да се влада чврстом руком”, закључује Вулетић.
Фото: Александер Шмит, Белорусија