Свака књига би требало да буде као освежавајуће пиће, после укусног, добро одмереног ручка. Требало би и да резне и да садржи мало сласти, али и неког алкохолног пића.
Просто, да дође као допуна и савршени крај једног оброка који не умара ни стомак, ни главу. Да освежи и разгали, да обрадује, али и да потекне понека мисао. Мала интриганта идеја којом ће освежење мисли да се настави у мало већу идеју, па ако више није освежавајућа, да се проспе и баци. Ваљда би тако требало. Бар у времену у ком живимо, одавно без освајача са камџијама и ханџарима, требало би да гледамо кроз слова у садашњост и будућност. А ње не може да буде ако уништимо свет око себе. Ако затрујемо воду и ваздух, ако затрујемо сами себе силним хибридима, како онда та књига да буде као освежавајуће пиће после доброг оброка ?
Мисао би требало да буде и заводљива и нежна и права, да уме да понесе машту, да занесе, али и да буде чврста и тврда. Иначе би било млако и бљутаво…
А мисли умеју попут ситних звери да се успавају, да сањају, да се погубе у неизмерним пространствима идеја, маште и жеља, па би свака књига, свако слово, сваки текст, свака прича да буде благи коректив за нешто што је отишло предалеко, што је почело да губи смисао у силним вардањима по пространсвима духа.
Требало би да носи квалитет прошлости и упозорења на грешке којима се одавао људски род, али би такође требало да даје нове видике, нове мере и средства и управо зато је књижевност сасвим другачија уметност од сваке друге, јер захтева познавање ствари о којима се пише. Свака разгибанија неписмена полуличност може примера ради да постане играч или играчица, или да се бави неком уметношћу која не изискује памет и знање, али књижевношћу не.
Време у ком живимо форсира незналице, јер неспособности желе да се сакрију иза “науке” коју стварају они сујетни и увек најважнији, они које гледамо стално и посвуда преко свих медија. Створена лажна слика истине која пропагира често потпуно накарадне и изобличене појаве се намеће људима који упркос технолошком напретку човечанства у целини има потребу и да прочита нешто и ти људи који са задовољством мисаоне игре узму књигу у руке остану празних душа и потпуно разочарани.
Зато и само зато би требало свака књига, сваки текст, свако обраћање јавности на било који начин да буде прожета радошћу постојања, памећу која тежи бољем и лепшем и грациозном игром оних који се нису одрекли идеје о бољитку и бољем сутра.
То је оно што вреди и ваља, то је оно што нас чини људима, а не гомилом меса, то је оно што ће научити свако дете, сваког младог и старијег човека да изван пропагандог материјала постоје читави светови пуни нада, пуни идеја и постављених циљева који ће свима да учине живот бољим, а не само групи људи који се боре само за своје ситносопственичке интересе. То је оно о чему би свако ко пише требало да промисли, јер дневничких проза је у временима непосредне прошлости и данашњости и прековише и прекомерно.
Никог у овој васиони не занима да ли је неко расположен, или тужан, или храбар, или паметан, или глуп… Оно што јесте од виталног значаја за опстанак целине јесте јасна слика о будућности и о путевима како до ње стићи. Све остало није битно…
Освалд Томовић
