Љубинка Недић, наставница енглеског у једној средњој школи у Србији, привукла је огромну пажњу јавности када је недавно на личном блогу објавила текст под насловом“„Деца коју су појели скакавци“.
Устати против заглупљивања деце
Исповест је написала подстакнута великом променом коју је приметила код својих ђака.
„Тешко ми је да започнем овај текст, јер ми је тешко да напишем да су нам ученици све мање интелигентни. Мучно је и страшно да један просветни радник, родитељ, човек то напише. Још је мучнија могућност да је то истина“, почиње своју исповест из учионица Љубинка Недић.
Она се, како пише, већ годинама бори са чињеницом да „из генерације у генерацију код ђака расте равнодушност, незаинтересованост, отупелост“.
„Помислим – променило се друштво… онда се сетим да је природа ипак јача од друштва… Тинејџер мора да буде бунтован, пун великих снова, решен да промени свет… када, ако не када има 15, 17 година?“, пита се Недићева.
Унапред се извињава родитељима, свесна да је реч о људима који су се у тинејџерском добу борили са немаштином, ратом, демонстрацијама и општим падом свих вредности.
„Желим да се извиним родитељима што овако пишем. Знам да звучи страшно и нечовечно, али ви имате једно или двоје деце, а мени их је кроз учионицу прошло вероватно преко 1.000, и не могу да не видим промену која ми се одвија пред очима. Пре неки дан сам (ђаке) питала шта би био њихов посао снова, када им новац не би био проблем. Сазнала сам једино да немају снове“, написала је наставница.
Узрок овој отупелости код ђака тражила је у школству, које је протеклих година претрпело вртоглаве промене.
„Знам да је и до школе од које неко упорно покушава да направи не забавиште, него зезалиште. Знам да је и до друштва поремећених вредности… Срамежљиво и уз много непријатности проверавам са колегама да ли и они имају такав утисак, надајући се да је можда проблем у мојим нереалним очекивањима. Нажалост, сви са којима сам разговарала виде и осећају ту промену код ђака.“
Узроке налази и у систему који од деце тражи и мање него што могу да постигну.
„Ако дете има из било ког разлога потешкоће у усвајању градива, направи план по његовој мери, скрати градиво, снизи критеријум, остави му времена за сплавове, фолкотеке, турске серије. Не масирај га захтевима! Не терај га да стиче знање. Прави од себе и школе будалу чак и када видиш да оно једноставно не жели да учи. Није до њега, до тебе је… Ушарени му учионицу, певај песмице, учи га кроз игру, чак и ако има 18 година… Немој случајно да подигнеш глас! Немој случајно да га затрпаваш домаћим задацима! И да се ниси усудио да му даш јединицу, јер није до њега – до тебе је.“
На крају текст прераста у апел, у својеврсни позив на заједничку борбу за нашу децу.
„Узели су нам фабрике, руднике, чак и изворе воде… Оберучке прихватамо све западне трендове… Сада нам некако узимају и децу. Хајде да се освестимо сви заједно. Хајде да бар децу не дамо. Хајде да помогнемо деци. Надам се да није касно“, закључује свој апел разочарана наставница Љубинка Недић.
Најгоре је кад их питаш за мишљење
Наставница Недић наводи да се „осећала јадно“ када је морала да упрости оно исто градиво које су неки ранији ученици „савлађивали као од шале“.
„Ђаци те гледају бело, не умеју да понове шта си рекао… Најгоре је када их питаш за мишљење. Тргну се и збуњено те погледају. Није им јасно због чега их смараш захтевом да имају мишљење на неку тему..““
Дуња Тулимировић Блиц
