И овог петка било је уобичајене гужве на београдском мосту Газела, само су непрегледне колоне возила замениле десетине хиљада пешака, а нервозно трубљење сирена пиштаљке, понеки аплауз и узвици „оставке, оставке“.
Звуке корака ремети стругање точкова скејта док младић на њему лагано крстари кроз масу, као по пешачкој зони, а слику неба пред сумрак пресецају транспаренти.
Мостом хода и Момчило Давидовић, високи, проседи Београђанин, са наочарима на глави, који за ББЦ каже да је ту зато што „смо се као друштво много разболели и морамо нешто да урадимо да се излечимо“.
Да би до „излечења“ дошло потебни су баш оваква окупљања, али само ако имају јасне захтеве и „уколико се деси нешто што ће да заболи власт, као што је блокада путева“, оцењује Давидовић.
Он је један од више десетина хиљада демонстраната, који су се окупили на „Протесту против насиља“ после два масовна убиства у Београду и околини Младеновца.
Ово је био други скуп у само неколико дана и једно од најмасовнијих протестних окупљања претходних десет година у Србији.
Нови протест у Београду под слоганом „Србија против насиља“, непрегледне колоне људи у шетњи и блокади моста Газела
„Научите нас љубави“ и „Све мора да стане“: Протести против насиља у Србији
Дубона и Мало Орашје, седам дана после трагедије: „Све и даље стоји“
Повратак ђака у школу „Владислав Рибникар“: Полиција на улазима, држање за руке и седам захтева
Захтеви организатора били су оставке министра полиције Братислава Гашића и Александра Вулина, шефа Безбедносно-информативне агенције (БИА), смена чланова Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) и Радио-телевизије Србије (РТС), као и укидање националних фреквенција телевизијама Пинк и Хепи.
Протестна шетња почела је у 18 часова испред Народне скупштине, а завршена је код Сава центра на Новом Београду, десетак километара даље, где је демонстранте, поред колона возила којима су блокирали пут, дочекао и – мрак.
Колона без краја
Од Народне скупштине демонстранти су се спустили Улицом кнеза Милоша, исто као и на претходном окупљању пре четири дана.
Циљ овога пута није био у Немањиној улици, где је седиште Владе Србије, већ на Новом Београду, а организатори на челу колоне неколико пута су се заустављали како би се осврнули на оне иза себе.
Када не би успели да виде крај колоне, уследио би аплауз и продоран звук неколико пиштаљки – симбола демонстрација против режима некадашњег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића крајем 1990-их.
Крај колоне се није назирао ни када се стигло до Мостарске петље, што је изненадило неке од окупљених.
„Је л’ нас и сада има девет хиљада?“, иронично и усхићено добацује један до учесника протеста.
„Ма јок, око три“, уз смех му одговара нижи мушкарац до њега, док му се око ногу мота мали пас црних и белих шара.
Биле су ово шале на изјаве представника власти, пре свега председника Србије Александра Вучића, да је на претходном протесту у уторак било 9.000 људи.
‘Овако није ни у шпицу’
Маса људи спушта се на Мостарску петљу док им изнад глава вијоре заставе Србије, а транспаренти шетају горе-доле, шаљући поруке:
„Узалуд их будим“ и „Емпатија, а не агресија“.
Десетине људи одједном почињу да аплаудирају и ваде телефоне како би сликали старијег човека који их посматра са травњака покрај друма, док у рукама држи транспарент на којем пише: „Вршац против комплетног идиота“.
Неки су одлучили и да са надвожњака изнад моста Газела, дела међународног аутопута Е75, посматрају даљи ток протеста, тискајући се са са фоторепортерима за једно од места на самој огради, како би имали бољи поглед.
Тамо је и Београђанка Мелита Тадић, жена са црном траком на глави, која јој помаже да се заштити од кошаве.
Одмах нам поставља питање:
„Колико има људи, шта кажу?“.
Брзо одговарамо да је тешко проценити, али и да се од Мостарске петље није видео крај колоне у читавој Улици кнеза Милоша.
Питамо је и због чега је данас на улици, а каже да је ту „из моралних разлога“ и због тога што се послен две смртоносне пуцњаве прошле недеље осетила „тужно, поражено и немоћно“.
„Други начин не постоји, већ мирним, културним путем да искажемо шта осећамо“, кратко оцењује.
Недалеко од ње стоји Милан, високи човек седе косе, који после мало нећкања одлучује да објасни због чега ово мајско вече проводи на мосту.
„Све оно што се у последње време догађа у Србији непримерено цивилизованом друштву“, прича, па се осврће да види докле је стигла колона демонстраната, која сада већ у потпуности прекрива мост.
„Промене следе, можда неће ићи лако, али верујем да ће да се десе“, каже оптимистично средовечни Милан који није желео да каже презиме.
Док некако проналази мало места уз ограду надвожњака, Јелена Вељковић, 42-годишња Београђанка, препричава како се осећала када је сазнала за погибију 17 људи, махом деце, пуцњавама прошле недеље.
„Ужасно, очајно, потпуно замрзнутих осећања, нисам могла да функционишем данима“, набраја, док јој се нос црвени од ветра.
„Додатни ударац је био начин на који су се властодршци односили према проблему – више су контролисали штету за њих, него што су се бавили његовим решавањем“, сматра она.
Зато је, како каже, и дошла на ово окупљање.
„Нада се да ће се нешто променити, али нажалост то не очекујем“, прича Београђанка.
„Упркос томе, сваки пут изађем, како бисмо се борили против тог осећаја беспомоћности. Нада умире последња, морамо да боримо“.
Сумрак и мрак са друге стране Газеле
Укључење на мост доноси нову разоноду за демонстранте – иза спуштеног задњег стакла једног од заглављених аутомобила посматра их мала глава, без сувише косе.
„Извини, бебо, извини“, обраћа се детету старија жена са наочарима, па му шаље пољубац, а за узврат добија осмех и махање.
Лагано корачајући, као у поподневној шетњи викендима, демонстранти настављају ка Новом Београду.
„Овако није ни у шпицу“, шали се девојка у двадесетим годинама са пријатељицама са којима је дошла на протест, алудирајући на то да је саобраћај у оба смера сада већ потпуно стао.
Поред ње пролази мушкарац руку пуних протестних реквизита – пиштаљки, беџева и заставица, али више не успева да пронађе муштерије како шетња одмиче.
„Туга, немоћ, страх, огорченост и љутња“: Трагедија у Београду, виђена очима професора
Десет година од масовног убиства у Великој Иванчи: Како се мала средина носи са трагедијом
Може ли Србија да се ослободи нерегистрованог оружја
Док демонстранти освајају метар по метар Газеле, ни сумрак не губи време.
Са друге стране реке Саве дочекао их је мрак, а осим сунчеве, није било ни светлости уличних светиљка.
Стотине окупљених нашли су решење, упаливши светла мобилних телефона, што је наишло на одушевљење и аплаузе.
„У петак вас зовем на седницу Народне скупштине“, узвикује Срђан Миливојевић, народни посланик Демократске странке и један од организатора скупа.
„Упалимо светло Србији, у петак нема кући“, додаје он на крају говора, најављујући нови протест наредне недеље.
Део демонстраната се разилази ка Новом Београду, док друга група одлази кућама истим путем којим су прешли мост.
Аутомобили и аутобуси кроз неколико минута поново пролазе Газелом, а зелени и црвени човечуљци на семафорима у Улици кнеза Милоша поново почињу да служе њиховој намени.
