891
Изборни успеси АКП упоредиви су са успесима Српске напредне странке, али су још колосалнији. Ердоганова странка је, наиме, све до недеље побеђивала на свим изборима одржаваним у Турској још од 2002. Разлика је у томе што је АКП Турској донела осетан просперитет, бољи економски стандард за највећи број грађана, што је трајало све до пре неколико година.
Управо је погоршање економске ситуације, уз значајан пад вредности турске валуте лире – за шта Ердоган криви Европску унију, а још више Сједињене Државе – главни фактор нарушавања монолитности владавине АКП. Паду популарности ове странке свакако је допринела, посебно међу урбаним становништвом, тежња Ердогана за централизацијом моћи.
Та тежња огледала се у увођењу председничког система – Ердоган је Турску у том смислу чак упоређивао са САД упркос разликама у, на пример, областима као што су владавина права и слобода медија – и његовом избору за председника 2018. Проширена председничка овлашћења су можда поједностављено, али не неутемељено призвала сећања на султане.
Турски аналитичари процењују да су ови локални избори били историјски попут оних одржаних 1994, када је Ердоган био изабран за градоначелника Истанбула. Па ипак, опозиција која се нада детронизацији њега и АКП мораће још доста да ради на томе у условима приличне контроле владајуће странке, нарочито појачане после неуспешног пуча у лето 2016, и Ердогановог покретања „рата“ против следбеника Фетулаха Гулена којег САД не желе да изруче Турској.
У те услове спада медијска сцена која је било под контролом владе, било у рукама њених савезника, што, наравно, долази до изражаја и током предизборне кампање. С обзиром на високу излазност – чак 85 одсто – на овим изборима, може се рећи и да је на њима владала референдумска атмосфера. То је, ако се вратимо на почетак приче и телефонски позив из Београда, уобичајено у земљама у којима се све врти
