Након брисања свега што је имало било какву везу са Југославијом, Хрвати су се изгледа ужелели „добрих старих времена”. Ових дана, на путевима у Босни и Херцеговини могу се видети стотине, ако не и хиљаде аутомобила са регистарским ознакама Загреба, Сплита, Задра, Ријеке, Вараждина.
Њихови власници обилазе значајна места у историји Народно ослободилачког рата Југославије. Поново су у моди Сутјеска, Неретва, Јајце. И наравно, Коњиц са атомским бункером који је требао да у случају атомског рата сачува политичко и војно руководство Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Тито врати се, све ти је опроштено.
Јуче је тако музеј „Битка на Неретви” у Јабланици посетило више аутобуса са гостима из Загреба. Већина њих је рођена у Југославији. О НОБ-у знају више него кустос музеја. Девојка, по образовању професор енглеског језика, на свако друго питање одговара са „нисам сигурна”. Дефинитивно би ваљало да понови историјско градиво.
Гости се сећају филма Вељка Булајића и улога Бате Живојиновића, Бориса Дворника, Љубише Самарџића, Милене Дравић, Орсона Велса, Јула Бринера… Присећају се да су били Титови пионири. Неки кажу, то су то била добра времена. Да ли је то баш тако или из њих проговара жал за младошћу.
Вођа групе је имун на сету. И он је рођен у СФРЈ, али његово тумачење историје дефинитивно не одговара времену када је ишао у школу. Или је из „повијести” имао кеца.
Према његовим речима, комунисти су након рата написали историју по њиховој мери. Тада је Хрватима, тврди, додељена улога негативаца. У смислу наметнуте кривице он спомиње Јасеновац и преувеличавање броја убијених хрватских комуниста, Јевреја и Срба. Он тврди да је више од половине Титових партизана било из Хрватске. Како објашњава, они су очекивали да Хрватска након рата постане независна држава, али су преварени.
Неки у групи климају главом. Слажу се са вођом пута, који сматра да је Тито био принуђен да Србима направи уступке. Срби су преузели руководеће положаје и Хрвате у партизанским јединицама кажњавали за тежњу да Хрватска буде независна држава.
Све то са стране гледају два момка, који очигледно разумеју језик гостију из Хрватске. Један од њих на глави носи официрску капу. Титовку ЈНА са звездом петокраком. Гунђа и гестикулира рукама. Нешто му није по вољи.
Када вођа групе из Хрватске заврши излагање о превареним хрватским партизанима, и пита да ли некога још нешто занима, момак са капом искористи прилику.
– Мој деда је овде 1943. године прешао Неретву. Гледао је како његове ратне другове носи река јер нису знали да пливају. Они се тада нису делили на Србе и Хрвате, били су антифашисти. Ваше излагање није тачно, јер ако су партизани већином били Хрвати, зашто су ратне заставе у музеју, све исписане ћирилицом. Или ваше излагање није тачно или су Хрвати у то време писали искључиво ћирилицом, упитао је он.
Група из Загреба ћути. Ћути и вођа пута а кустос музеја, у чуду, додаје да су заставе оригиналне. Загрепчани подигоше погледе и гледају у заставе. Десета херцеговачка, Трећа пролетерска, крајишка бригада. Заставе бригада из Црне Горе, Далмације. Све је то исписано ћирилицом.
Гости из Хрватске ћуте. Погледи упрти у вођу пута али од њега ни гласа. Збунио се. Можда му је непријатно због онога што је изговорио. А можда и није. Ако се нико не буни, чему брига. Уосталом, питање о ћирилици је потпуно небитно. Не траба наседати на провокације оних који још носе петокраку и капу југо војске.
(фото Марко Лакић)
Марко Лакић Политика
