Чак 40 одсто ученика на већини часова не слуша шта наставници говоре и то је највећи дисциплински проблем у школама у Србији, показао је последњи циклус ПИСА 2022 истраживања. Резултати ПИСА теста показали су и да у средњим стручним школама функционална неписменост досеже и до 95 одсто. Професор у Високој школи за васпитаче Горан Вилотијевић каже да су и наставници и ученици немотивисани, да треба смањити градиво, објединити предмете, да постоји веза између њих. Професорка на Филозофском факултету и некадашња координаторка ПИСА Драгица Павловић Бабић оцењује да се осећај досаде у школи може повезати са појавом насилничког понашања, „тако да би занимљива ангажујућа настава била и мера превенције насиља у школи“.
„Наставници су немотивисани платама, немотивисани су својим положајем, где свако може да се над њима истреса. Значи они су практично угрожена врста… прогањаће их родитељи за оцене, прогањаће их инспекције, стално су под рефлекторима. И сада ту немају они неку слободу рада, где опет имате те програме. Рецимо историја, пети разред. Има један час историје. И сад наставница мора да јури за програмом, где циљ није да науче деца, него је циљ да се пређе програм. Немају довољно часова за утврђивање градива. И само се прелази. Значи уопште немамо циљ да деца нешто науче. Значи треба смањити градиво, онда објединити предмете, да постоји веза између предмета. Шта треба још радити? Треба помоћи наставницима. Сада како им помоћи? Некада, 90-их година, су постојили проветно-педагошки заводи, где би нешто у том стилу требало сада основати по регионима, по општинама, где би били тимови који би помагали наставницима. Да не буду сами у тој борби са наглим променама у друштву, са проблемима са којима се сусрећу, јер не сме да зависи од појединца, какав је наставник, већ мора системски да буде решено“, указује Вилотијевић.
Са тим се слаже и Павловић Бабић, наводећи да „промене морају да се десе кроз цео образовни систем“.
„То наравно не пере од одговорности школу и појединачног наставника. Ја бих рекла чак и обрнуто – да ми имамо школе где сте ви наставницима ускратили било какав степен аутономије. Наставници некако извршавају свој наставнички посао према нечему што је неко написао. Што се зове план, програм наставе и учења. Што су уџбеници, што су материјали који се користе у школи. То је све униформно. Наставници то извршавају. Ако се контролишу, контролише се да ли су на време и да ли су довољно тога и тога испоручили, уместо да имају прилику да сами нешто креирају и да сами онда имају аутентичну одговорност за оно што се ради у учионици“, сматра она.
Вилотијевић истиче да је потребно више креативности.
„Прво што морамо да размишљамо о томе, имамо нека два главна погледа на педагогију и на васпитање. Имамо оно – припрема за живот данас и припрема за живот сутра. Ми идемо тренутно са припремом за живот јуче, са овим дуалним образовањем, где обучавамо децу да раде у Зиђингу, у кинеским фабрикама, где их припремамо за послове који ће за наредних десет година да нестану. Оно што је битно, треба да кренемо са васпитањем за живот сутра. За васпитање за живот у будућности. Јер деца која сада крећу у школу, она ће у пензију ићи 2085. године. Како ће свет изгледати тада? Када видимо колике су промене у последњих десет година, какве ће промене тек бити у наредних 60-70 година? Морамо да припремамо децу за живот тада… Критичко мишљење да се развија, да се деца више ангажују у школи, да активно уче, да не буду пасивни посматрачи и да не репродукују оно што им говоре наставници, који се силом прилика претварују веома често у аудио књиге. И ту нема размишљања и напретка. Значи, морамо корените промене да направимо“, истакао је.
Павловић Бабић додаје да мањак пажње у школи није проблем од јуче, али да је нови тренд утолико што је уочен проблем.
„Ми смо сада добили питања која се односе на хватање тога где се пажња ученика дистрибуира и шта је то што привлачи њихову пажњу, што значи да је то примећено као један глобални тренд у образовању, не само овде у Србији и онда је било важно да се неким подацима то и документује, а у раним истраживањима тог питања није било, тако да ми не знамо шта је, али феномен није могао да падне с Марса, он је морао да се развија у систему дужи низ година“, наводи она.
На питање да ли је проблем у самим ђацима или у наставницима, она сматра да је ту подељена одговорност.
„Али рећи ћу да је више на наставницима и на школи, јер ми сви имамо неки капацитет пажње који није мали и наша пажња мора стално да буде запослена, поготово у том неком будном делу дана. Ако оно што вам учионица, настава, школа, наставник, табла, зидови са нечим, не нуди довољно материјала да закачите пажњу, ви ћете је онда посветити нечему другом. А ти, што их зовемо дистрактори, су лако доступни. Ако имате мобилни телефон у џепу, испод клупе, ако имате нешто друго што можете испод клупе да листате, ако можете да гледате кроз прозор, да видите ко пролази и шта се дешава, онда ће то одвући вашу пажњу и покупиће комплетан капацитет пажње уколико оно што се дешава на часу није довољно атрактивно. Дакле, мора да се дешава нешто што је њима смислено, релевантно, због чега ће пожелети да отворених уста слушају шта наставник говори или приказује, или им даје неке друге материјале, даје им послове где се очекује од њих да нешто направе, да сами истражују, да дођу до нечега. Има милион начина како могу ученици да се активирају и да то буде смислено. Не кажем да је лако, али је могуће“, наводи Павловић Бабић.
Вилотијевић истиче да има много фактора који утичу на то понашање деце.
„Прво, деца имају велики број часова. Имате оно правило, уколико желите да деца не науче ништа, дајте им много предмета, брдо градива, много часова и сигурно неће ништа научити, а то је оно што имамо ми овде. Онда имамо наставнике који су на првој линији фронта, којима нико не помаже, него им се стално натоварује нови терет на леђа. Где су наставници презаузети, и писање планова, извештаја, програма, електронски дневници, где су се школе више бациле на администрацију него на обуку, на учење, на рад са децом“, каже Вилотијевић.
Додаје да смо се сви током школовања некад питали зашто нешто учимо, шта ће нам то у животу.
„Е сад, ствар је у томе објаснити деци зашто то треба да науче. Деца имају по 7-8 часова дневно. Веома је тешко држати пажњу 7-8 часова. Поготово што су то различити предмети. Где они имају математику, онда да пребаце мозак на српски језик, па на географију. Долази до збуњености деце. И још, уколико не знају, нису мотивисани да уче, онда неће ни учити. Онда ће бити то 40 посто не слуша наставника. Као што је и то питање зашто њих 40 посто не слуша шта наставник прича, је питање и за ПИСА тест. Да закључимо шта ради тај наставник, како они њега не слушају. Значи тај наставник прича. Значи ту имамо фронталну наставу, да нема активности деце, да су деца у пасивном положају и онда је нормално, и још да додамо да су то тинејџери, и добијамо то што добијамо. Јер сваки систем тежи ентропији, сваки систем пропада, а уколико се не усавршава и уколико се не одржава, а ми наш систем урушавамо стално“, оцењује он.
Указује да нама није потребна реформа школства, „нама је потребна револуција у школама“.
Додаје и да у мору информација и њихов брз проток ка ученицима, треба их научити како да изврше њихову селекцију.
Истраживање психолошкиње Марине Виденовић показало је да нова сазнања указују на то да се често осећај досаде у школи може повезати са појавом насилничког понашања.
Павловић Бабић оцењује да би занимљива, ангажујућа настава била и мера превенције насиља у школи.
„Све оно што не желимо као феномене, ево ви сте споменули насиље, то је један огроман проблем и то не говоримо само о насиљу међу вршњацима, него и на релацији наставници, ученици, па и родитељи. Све чешће та комуникација је пуна нестрпљења и агресије и са једне и са друге стране и са треће стране, али нарушавају се и они други фактори који побољушавају учење. То је мотивација за школско учење, то је атмосфера у школи, то је подршка коју ученици добијају од наставника, то је степен разумевања који влада између њих, отвореност у комуникацији. Дакле, свако се затвара у неке своје светове и ти светови слабо комуницирају, и онда може да исплива што не треба“, оцењује она.
ПИСА тест је показао и да је у Србији 11 одсто гимназијалаца функционално неписмено када се ради о читању, и 16 одсто када се ради о математици. Функционална неписменост у неким средњим стручним школама досеже и до 95 одсто.
Павловић Бабић сматра да проблем лежи претходно у њиховим основним школама и њиховој целокупној образовној каријери пре тога, „а пре свега лежи и у томе колико су они подржани од својих породица и из куће у њиховим образовним потребама“.
„Дакле, ако школа игнорише стално ту чињеницу да долазе деца која су различита и којима је потребно у различитој мери пружити подршку да би их гурнули напред, да би смо их извукли, него то прихватамо као чињеницу, ‘у реду, они су такви’, онда они кад бирају средњу школу они се тако некако и групишу, ‘ево, идем у неку средњу стручну школу која служи томе да ме оспособи за посао, да за три године могу да нађем неко запослење’, и ту се онда завршава неки круг сиромаштва и ја излазим у свет рада, а у ствари није тако, јер и они који журе да се запосле и њима морате да пружите одређени степен писмености, јер није школа томе да вас опреми за конкретан посао, конкретно радно место, већ ви морате ту да научите нешто што је много шире и то је писменост, да се сналазите у савременом свету, значи морате да имате неку здравствену културу, навике, здравствене, културне навике, морате да партиципирате у друштву у којем живите, морате да знате сутра како да разумете друштвене процесе, како гласате, морате сутра да васпитавате своје дете, не може школа да нам служи само то да кажеш да је ‘ок, у реду, нема везе што нису писмени, да се пробијају кроз текстове или кроз медије, довољно је да зна посао’, што је много шире“, оценила је она.
Вилотијевић додаје да се високи проценат функционално неписмених ђака огледа и у животу.
„То видимо и у животу колико се људи не разумеју када причају између себе“, закључује.
Foto N1
