„Једна једина Ружица Јовановић, то је наша Ружа румена“, овако су ђаци основне школе „Никола Тесла“ у Раковици громогласно узвикивали улицом прошле среде, док су своју омиљену наставницу ликовног испратили у пензију. Довитљиви ђаци успели су да расплачу наставницу Ружу која је кренула кући након што је завршила последњи час. Иако су знали да ће добити неоправдане, они су напустили часове и бакљама и аплаузом честитали наставницу срећан одлазак у пензију. Уплакана, али од среће, она се заједно са њима вратила у учионицу, где су се сви заједно грлили и опраштали.
Друштвене мреже су јуче, дословно речено, изгореле због снимка на ком се види спектакуларан испраћај омиљене наставнице у пензију.
Њу су изненадили не само њени ђаци којима је била разредни старешина, него сви којима је предавала и сада, али и пре 10 и 20 година.
Да, толико су је сви волели и заволели.
Прошле среде, баш у тренутку када је наставница ликовног Ружица Јовановић завршавала последњи час у основној школи „Никола Тесла“ и кренула кући, њој су ђаци направили „сачекушу“ – скоро цела школа напустила је зграду, певајући наставници Ружи њену омиљену песму „Ружо румена“, а онда су је, уз скандирање њеног имена и уз бакље, пратили улицом до оближњег паркића где су се веселили и радовали заједно.
Она се, потом, заједно с њима вратила у школу, где су се уз сузе грлили и опраштали.
Екипа Нова.рс успела је да контактира ову посебну наставницу јер, сигурно је по нечему посебна, када је неколико стотина ђака оставила у сузама.
„Нисам ја посебна, деца су посебна“, каже одмах на почетку разговора наставница Ружица, а затим додаје:
„Прошло је пет дана, а ја сам још под утиском. Иста емоција ме држи. Заиста нисам посебна, али ова емоција и ова љубав коју сам ја доживела, то је посебно. И деца су посебна. Радим 35 година у школи и сигурна сам да нико није доживео ово што сам ја. Коначно сам схватила сврху свог живота и свог посла јер оставити такав утисак… То је невероватно“, каже нам тренутно најпопуарнија наставница у Србији.
Наставницу Ружу не воле само садашњи ђаци или они који су прошле године матурирали, претпрошле… Њу воле, поштују и с њом су у контакту и ученици који су пре 30 година завршили основну школу. И сама чињеница да се чује с њима довољно говори о њеном односу према деци и овом послу.
„Сви су моја деца и ја њих не заборављам, али ни они мене. Захваљују ми се да сам прва која сам им дунула ветар у крила, да ћу им увек остати у сећању. Не знам, заиста ово нисам очекивала, потпуно су ме емоције самлеле. Све те поруке љубави, све те лепе речи, то је немерљиво. Рекла сам деци, а сад и вама – радити посао који волиш и добити највећу награду на свету за то је оно чему сви треба да тежимо, а ја сам то постигла и ја сам најсрећнија жена“, каже она.
И рад и разговор
Ликовно је такав предмет да деца уз рад могу и да дискутују с наставником на различите теме. То је практиковала и наставница Ружица која је била „уво“ за сву децу.
„Мени је, као жени, породица на првом месту. Кад почне школска година, уђем у учионицу, уђем у учионицу и кажем тој деци: Слушајте, ви сте сад породица, а ја сам тренутно 45-90 минута члан ваше породице и то морате да схватите. Каква сам била у животу, таква сам била према тој деци. Могли смо и да плачемо и да се посвађамо и да будемо насмејани и да будемо љути, све смо ми заједно пробали. Трудила сам се да никад у учионицу не изнесем никаква своја, чак ни она најмања незадовољства било чиме“.
Главни задатак јој је свих ових година био исти – да деца науче да изграде себе.
„Сходно предмету који сам предавала, увек сам имала времена да посматрам децу док раде. И најважније ми је било да они изграде тај осећај одговорности, да морају да ураде нешто и да буду награђени. То је задовољство кад видите њихову срећу јер су то заслужили и урадили. Таленат је, наравно, на последњем месту, али је важно да доносе редовно прибор, да сви раде, да сви сагну главице и ураде оно што треба, али и да имамо времена да попричамо о другим стварима, да ми се повере, да се нашалимо…“, објашњава наставница.
Каже да је остала иста као и кад је почела да ради пре више од три деценије.
„Оваква сам била од првог дана. На првом часу поставимо правила и он исе држе тих правила јер деца воле правила. Верујте ми, у последње време више родитељи праве проблеме него деца. Лично ја нисма имала таквих искустава, ништа битно није се десило, али заиста је тако. Ми смо сви живели као једна велика породица, ја сам велико поштовање осећала према њима. Један ученик осмог разреда једном ми је рекао: Наставнице, не могу да схватим да вас неко не воли. А ја кажем; А зашто би ме свако волео? Нисам ја ништа посебна“.
Утисци се још увек нису слегли.
Наставница каже да с њом и њена породица проживљава све емоције.
„Мој син зна каква сам ја, а супруг је све са мном проживљавао, ово је и за њега било емотивно. Од тих искрених порука које сам добила, чоколаде с посветом за најбољу наставницу, цвеће, чак и песму коју ми је написало дете пети разред, па нема ништа вреднијег од тога и не могу да не заплачем по стоти пут. И цртали су ме онако како ме виде својим очима, ма свашта… Долазили су ми кући, идем на свадбу мојих ученика, девојке ми се јављају када се породе, верујте ми“.
Увек је, наглашава, волела да ради с децом, а онда је спојила две љубави – уметност и децу и ужива у сваком тренутку.
„Кад упознаш неко дете и видиш да искаче на неки начин, прво помислиш да оно има неки проблем можда у породици или нешто лично. И онда морате да се спустите на ниво тог детета и да покушате да продрете у њега. Моја суштина је била показати поштовање према том детету, покушати на све начине, некако и успемо увек“.
За крај разговора, наставница поручује својим млађим колегама који тек улазе у просвету да морају да воле свој посао јер без љубави нема ничега.
„С друге стране, та љубав не сме да буде попустљива. Деци морају да се поставе грнаице као што то родитељи раде. И они то поштују, колико год да им је у почетку тешко или да се опиру, али они врло брзо схвате да је то нормално и ми најнормалније функционишемо с тим нормалним правилима, а не неким које деца не могу да испуне. Немам чаробну формулу, само сам срећна жена што сам радила посао који волим и што сам оставила траг у животима многе деце“, каже ова дивна наставница.
Ispraćaj nastavnice Ružice Jovanović u penziju. Foto:Ivana Dragosavljević
Сања Радовановић
