„Ало Београде, овДЕ Ниш ..
Јел се чујемо ….
… Обуздајте јака узбуЂења…
Србија незадрЖиво срља у прОгрес“
Гледали смо се када је глумац Војин Ћетковић изговарао овај текст у „Ивковој слави“ и на тај начи је, у нашим главама овековечио напредак Србије и стизање нове технологије почетком 19.века.
Од тада, чувши преко „звучњака“, чак у Ниш, извођење Првог Београдског уметничког друштва, па до данас ништа нас није толико одушевило као новитети за ЕКСПО 2027. Два века каснује Србија и даље срља у напредни напредак. Ондашњи напредак је био под Краљем и династијом а овај сад је под Републиком али изгледа исто и под династијом. Наравно нећемо спомињати чланове династије, ни ондашње али ни садашње, јер би то одмах било третирано као атак на уставни поредак.
Летећи такси!!!
Затресла се „Сва Јевропа“ овом најавом. Ово нигде нема али Србија поново срља у просперитет. Неки су разгорачили очи са одушевљењем као да ће они уопште и моћи да уђу у ту фатаморгану. Неки су то замислили као у филму „Пети елемент“ али морам да их разочарам. Није.
Не знам на шта је ОН мислио када је најавио 2027. Године „летећи такси“ али то не може бити оно што је у нашим главама. Не могу то бити садашњи квадрокоптери или хексокоптери јер намају где да се крећу. Да иду изнад улицана метар висине нема логике а ни сврхе. Да иду на неколико метара изнад улица глупо је због каблова а за веће висине потребна је дозвола контроле летења.
Летећи такси постоји у Америци већ неколико десетина година. То су мали хеликоптери који превозе до 4 путника и саобраћају изнад града али само за услуге богатих и пословних људи који не желе да се изгуби време у саобраћајним колапсима. Београд није достигао ту величину а ни клијентелу. У Њујорку се писте налазе на обали реке Хадсон и на појединим високим зградама. Можда је наш председник и помислио да би Београд на води, када се прошири према сајмишту, могао да постане полетно слетна стаза за неке летелице малих габарита.
Америчка компанија УБЕР која се бави услугама превоза путника је покренула план развоја летећег таксија и затражила од иноватора и предузетника да подрже овај план до краја 2026. . Превоз би се обављао малим „авионима“ који би имали , бар 6 пропелера које би се покретали на електрични погон. Авиони би имали облик авиона али положај пропелера би био као код хеликоптера. Ништа ново што већ није виђено. Потребно је само повећати носивост и појачати моторе.
Леп предлог али мени то више личи на још једну шаргарепу на дугачком штапу. Толико пута сам претио шаргарепе да ми се лице издужило и уши порасле. Ево једне опет. Можда је ово само куповина времена и правдање за најављене трошкове који вишеструко превазилазе досадашње ЕКСПО изложбе широм света. Седамнаест милијарди је огромна свота новца и поставља се питање да ли нама треба још једна инвестиција тог обима. Нисмо заврсили Прокоп. Метро нам каска а немамо ни централну железничку станицу у Београду. Толико тога започетог а ништа завршено и онда , паф, летећи такси.
Пријатељи моји, летећи такси, није за вас. И ако га буде некада, ви се нећете возити. Немате ни потребе. То је намењено онима који би да од Београда на води оду до аеродрома летећи ниско поред ауто пута или негде друго летећи изнад Саве и Дунава.
Боље да те новце утрошимо на школство, здравство и културу али како аналфабетама, збуњенима и некултурнима објаснити шта су приоритети. Они виде то као потребу а можда неко има и неки интерес.
Ипак нека СРБИЈА СРЉА У ПРОГРЕС. Можда некад и дохватимо ту шаргарепу. А до тада … И ааааа.
Горан Пекарски
