Када прва вест на већини телевизија са националном фреквенцијом и на насловним странама престоничких новина буде исход локалних избора у Медвеђи, онда неинформисан човек помисли да је та Медвеђа сигурно неко страшно важно место, ако не баш главни град државе, а онда свакако нешто отприлике тог ранга.
Информисан човек, наравно, не помисли то, него резигнирано помисли како у земљи Србији нема ништа ново под сунцем…
Општина Медвеђа је мала, сиромашна, слабо насељена, затурена на крајњем југу земље. Нека се нико не увреди, али то је својеврсна „недођија“, једно од оних типичних „но-го“ места, која су и у много просперитретнијим временима од ових добра само као полазна тачка за расељавање, дакако, из економских мотива. Та варошица и села око ње заправо би у свести просечног грађанина Србије остали потпуно анонимни да нема (гео)политичког контекста, то јест да Медвеђа није пре неких петнаестак година нагло упловила близу епицентра јавног дискурса као део приче о „Бујановцу, Прешеву и Медвеђи“ као својеврсној енклави етничких Албанаца унутар „уже“ Србије. Мада је Медвеђа тек условно припадала том друштву, јер у тој општини Албанци немају ни приближно ону већину какву имају у преостале две општине – готово да би циник рекао да је Медвеђа придружена том друштву зато што су три више него два, и зато што набрајање та три места у низу напросто боље, „музикалније“ звучи. А и некако неубедљиво делује да правите „заједницу општина“ од две општине, зар не?
Шта год било у питању, ето су у Медвеђи одржани избори, и ето је на њима Српска напредна странка, према незваничним резултатима, освојила око 60% гласова, а две коалиције албанских странака ни пола од тога, то јест око четвртине укупних гласова. Па добро, воx попули воx Деи, али одакле све то у телевизијским бреакинг неwс, и на врховима инфо понуде других медија? И шта нам то говори – не о Медвеђи, него о садашњој Србији?
Најпре, СНС је иначе увео манир да је изборна борба за сваку месну заједницу питање живота и смрти, да јој се приступа као рату који се мора добити (а у пратећу логистику некако увек припадну и добро развијени момци обријаних глава, који су ту да развеју евентуалне изборне недоумице политички лабилнијих грађана), а да се потом извојевана победа слави као епохални догађај након којег више ништа неће бити исто; не само у тој месној заједници, него свугде докле допире дуга напредњачка рука. И овај пут је све то тако, баш као што је и лични ангажман премијера Вучића (који се аудио путем обратио Медвеђанима) нешто већ виђено, али није то све, има овде и „нешто више“. То „више“ је, назовимо то тако, етничка ствар: убедљива победа СНС-а не представља се само као тријумф конкретне политичке странке, него као патриотски чин, као „српска победа“ над мутним албанским сепаратистичким силама. Министар унутрашњих послова и високи напредњачки функционер Небојша Стефановић чак је дозволио себи да јавно изрази задовољство што је за СНС „гласало око 60 % бирача, а из српског корпуса око 80%“. Прво питање гласи: да ли би био љубазан да објасни зашто га тачно та „симпатична“ диференција толико радује, и у чему је прецизно извор његовог поноса? Друго, како је министар уопште дошао до тог другог процента? Методима научним (којим?), или шпијунским, или напросто враџбинама? У овој земљи бирачи се не региструју по националности и вероисповести, а гласање је ионако анонимно, тако да је та дегутантна примењена статистика нешто због чега би негде где се држи до елементарних стандарда јавне комуникације Стефановић већ у овом тренутку био неповратно бивши министар.
Цео контекстуални оквир у којем су се избори у Медвеђи одржавали био је фокусиран негде изван граница политичког легитимитета за друштво које не живи у перманентном ванредном стању. Политички (кроз исказе фукционера државе и СНС) и медијски, избори су приказани као борба „Срба“ и „Албанаца“ ( у којој су, ура, победили „Срби“), а не ових или оних подједнако легалних и легитимних изборних листа. На тај начин, између осталог, СНС практично киднапује све што се назива „српско“, поистовећујући се с тиме, а „албанско“ препушта некоме другом, наравно, тек након што га је довољно демонизовала. Може ли уопште бити слободних избора тамо где се равноправне листе унапред деле на, рецимо тако, „продржавне“ и „антидржавне“? Где се готово експлицитно подразумева да „српски“ гласачи има да гласају за СНС, а „албански“ су ионако на рубу легалитета, и отворени је циљ да их буде што мање? У вези с тим, дошло је и до свеопште медијске хистерије, такође дириговане, око „аутобуса који су организовано довозили Албанце с Косова да гласају у Медвеђи“. Најпре, свако ко је заведен у бирачки списак има право да гласа без обзира да ли је у међувремену де фацто променио боравиште; да није тако, не би безбројне хиљаде људи (рецимо, студената) путовале у завичај на гласање приликом сваких избора у Србији, и не само у Србији. То је сцена која се виђа мање-више свугде, нарочито у земљама у којима се бирачки спискови не ажурирају баш ажурно… А Србија је и те како међу таквима, није то никаква специфичност Медвеђе. Па, зашто онда то одједном свима јавно смета баш овде? По чему су избори у Медвеђи другачији од оних на Вождовцу или у Љигу?
Другачији су, дакако, по томе што низ оваквих детаља – који заједно творе убедљиву, а невеселу целину – показује колико је данашња Српска напредна странка, мимо слаткоречивих декларација углавном за стране уши, мало променила политичку нарав илити ћуд, ону која се идеолошки васпитавала не на Максу Веберу, него на некој сасвим другачијој, изразито (ч)етничкој литератури. Јасно, таква промена и није лака ствар, али не би се рекло ни да се стварно труде – ако труда има, он је усмерен у сакривање правих мотива. А чак и такав труд није баш прејак.
Лако је сликати се с српским полицајцем, етничким Албанцем, који је с разлогом покупио свеопште симпатије због фотографије са сиријским дечаком; теже је, али и једино битно, и као политичар и као државни функционер стварно радити на томе да Србија заиста, а не само у патетичним и самозаљубљеним прокламација њених лидера са ужасним личним политичким историјама, буде земља равноправних грађанки и грађана, без обзира на националну, верску или, да простите, политичку припадност.
