Сав мој рад и труд, остаје без резултата. Надам се да ћу успети да их натерам да размишљају својом главом. Да ником не верују док га не провере.
Гледам у те новокомпоноване богаташе како сиротињи бацају коске и мрвице.Видим те ситне душе како купе те мрвице,висе по штандовима и рекламирају своје газде. Како се приближавају дани избора, трче од куће до куће да им прикупе гласове.
Сваког радног дана у општину улазе страначки службеници.Трче да уграбе столицу у канцеларији. На радно место долазе мајке и домаћице, дугугодишње раднице посвећене својим радним обавезама. Са видним закашњењем на посао долазе и младе ,,даме“, општинске вртирепке. Крећу се незаинтересовано, лежерно машући куковима са отвореним деколтеима и кратким сукњицама, а за њима се шири мирис лошег парфема.
Знам родитеље тих појединих ,,дама“. Мукотрпно су радили да их однегују.Виђао сам њихове жуљевите руке и уморна лица. Сада гледам у њихове ћерке са лажним дипломама и жуљевитим коленима. Забалављених, са подадулим лицима (од ноћног банчења) за њима се гегају општински функционери.
Питам се: Да ли је могуће да ова скупина управља нашим животима?
МОЖДА БОЉЕ И НЕ ЗАСЛУЖУЈЕМО.
Милан Јовановић
*Лични став аутора текста није и мишљење Жиг инфа
