– Вредни људи који имају снове и раде на томе да их остваре су ти који одлазе. Трагично је што не могу да засијају тамо где им је дом – каже драматург Катарина Јанковић.
Представа о “одливу мозгова” под називом “Wхат тхе Фуцк аре Wе Доинг Хере” вечерас (21) ће имати друго извођење на Микалишту у Београду.
Осим Катарине Јанковић, ауторски тим на основу чијих исповести се гради представа, а који уједно и изводи представу, чине Маја Малетковић (редитељ), Дуња Сабљић (визуелни идентитет), Жељко Максимовић (глумац) и Даница Вујосевић и Јован Марић (музика).
– Идејни творац пројекта је редитељка Маја Малетковић. Она нас је окупила са идејом да направимо представу о томе зашто и колико желимо да одемо из ове земље јер то често спомињемо између себе приватно и зато што све већи број наших заједничких пријатеља неповратно напушта земљу. Налазили смо се данима и разговарали о свим питањима на ову тему, почев од детињства , до данашњег дана, кроз то да ли бисмо уопште имали жељу за одласком да су ствари у држави другачије. Сви волимо земљу из које смо, њен језик, културу, историју и људе. Стога зашто желимо све то да напустимо? То је одговор на који смо желели да одговоримо себи самима и публици- каже Јанковић за „Блиц“.
Питање које је и у наслову комада “Wхат Тхе Ф..к Аре Wе Доинг Хере” саговорница каже да понекад скоро свако постави себи, а на које опет свако има различит одговор.
Њен први посао драматурга био је за време четврте године студија ФДУ, радила је као косценариста на филму “Доба Дунђерских” са Пером Зупцем. Са Мајом Малетковић радила је представу “Волво камиони” у Атељеу 212, а њихов други заједнички пројекат изводи се на енглеском језику.
– То никако не значи да тиме желимо да пошаљемо поруку да је српски језик мање битан, већ напротив. Он јесте пребогат и предиван језик, али метафоричко значење играња представе на енглеском јесте да се српски све мање слуша и то што људи који одлазе у иностранство у све већем броју напуштају не само своју родну земљу већ и матерњи језик – истиче Јанковић.
Представа „Wхат тхе Фуцк аре Wе Доинг Хере“ и вечерас ће бити изведена на Миксалишту
Представа “Wхат тхе Фуцк аре Wе Доинг Хере“ отвара теме перспективе и очекивања младих у Србији, емиграције, ксенофобије, идентитета и предрасуда у српском друштву.
– Мислим да се очекује мало. Наша омладина се некад чини као да је систематски уништена. Влада култ кафенисања, ленчарења и апатије. Ово говорим са свешћу да се и сама некад приклоним том начину живота, па се онда тргнем кад схватим да живот клизи а ја га гледам како промиче, и онда се померим и кренем нешто да правим од њега. С друге стране, они вредни и радни људи који имају велика очекивања, снове и амбиције и раде на томе да их остваре, су баш ти који одлазе. Они су одливи мозгова. И страшно је што се не осећау да могу да засијају у пуном потенцијалу тамо где им је дом. Не страшно, већ трагично – каже саговорница.
„Слободан уметник може да живи од свог рада. Наравно. Какав је квалитет тог живота , то је право питање. Мене више брине то што Слободан уметник, углавном мора да ради нешто што одудара од њенове личне поетике не би ли могао упоредо да се бави нечим што јесте“, сматра Катарина Јанковић
На питање о предрасудама Јанковић закључује: “Предрасуде не воде ничему, а одувек постоје. Да ли су то предрасуде о друштву, о странцима, о боји коже или сексуалном опредељењу, и о многим мање битним и потпуно тривијалним стварима, неизбежно је признати да оне постоје. И да би свет, па и наше друштво, далеко боље функционисали када би се потрудили да их се ратосиљају.”
Да ли је наше друштво спремно на критику?
– Зависи од појединца, не бих волела да генерализујем ствари. Да ли је неко спреман на критику? Ретко ко јесте. Али суштина је како ће ту критику примити, и да ли ће је уопште прихватити уколико је она коструктивна. О одређеним темама мислим да наше друштво није у глобалу спремно да разговара, мислим да су многе теме још увек такозвани табу. Товероватно има везе с тим што смо патријархални, што је потпуно у реду, али бити патријархалан не значи немати разумевање и широк поглед на свет. Тако да се враћам на почетак, све зависи од појединца – каже Катарина Јанковић.
С. Шуловић Блиц
