Тек свака 18. фирма у земљи бави се производњом, док „цветају“ услужне делатности, па је све више кладионица, ресторана, фризерских и других салона… И све то упркос чињеници да је Влада Србије наменила за набавку нове опреме за производњу три пута више новца него 2015. године.
То потврђује и секретар Сектора за предузетништво у ПКС Бранислава Симанић, наводећи да ове године јесте отворено више нових радњи, али да су то пре свега ресторани, покретни угоститељски објекти, фризерски и козметички салони и друго.
– Видимо да се много више људи одлучује за отварање делатности које су услужне, а не производне. Један од разлога је,додуше, мањак тражње за одређеном робом – навела је Симанић.
Она је подсетила да је држава усвојила Стратегију за развој малих и средњих предузећа, предузетништва и конкурентности за период од 2015. до 2020. и да је предвиђена измена појединих закона, чиме би се омогућило смањење трошкова пословања.
У Мрежи за пословну подршку Тањугу је речено да у укупној структури од 92.000 привредних друштава у Србији, која предају завршне финансијске извештаје, тек се свака 17. или 18. фирма бави производњом. То практично значи да се нешто више од 5.000 привредних друштава бави производњом, односно нешто више од 5 одсто.
Улагање у производњу је скупо
– Улагање у производњу у основи је скупо, зато што се се у отварање једног производног погона улаже између две и по до четири године да би тек након тог периода почео да доноси стабилне приходе, враћа уложени новац и прави неку добит – објашњава директор Мреже за пословну подршку Драгољуб Рајић.
Код услуга, међутим, потребно је улагање тек неколико месеци, на пример у информационо-комуникационој индустрији, а највише две године, као што је случај у хотелијерству и неким другим сличним гранама, објашњава Рајић.
Како каже, у услуге је лакше улагати и брже се долази до профита и зато владе земаља у региону, али и у Европи, покушавају максимално да растерете производњу од трошкова, јер се око сваке производне компаније „прави први и други прстен компанија које се баве услугама“, а онда до тога живи много више људи.
– Једна производна компанија у Европи просечно рађа четри услужна мала и средња предузећа која ту компанију прате, а неке развијеније компаније рађају и десетине тих компанија – трабаната, навео је Рајић.
Неопходни бољи услови
Упозорава да Србија има проблем са спољнотрговинским дефицитом управо због недовољне производње, али исто тако каже и да тај ниво производње није довољан да финансира целокупан систем државе.
– Мора се много више радити на стварању услова да се већи број малих и средњих предузећа оснажи и дође до капитала, али и до трансфера знања и технологија, што је неопходно како би се она оспособила за извоз – наводи Рајић.
Он објашњава да у структури наших извозника, од око 1.800 фирми које имају пласман, више од 40 одсто пласира производњу у извоз, од чега 82 одсто извози у земље бивше Југославије, тако да тек 400 или 500 компанија пласира робу даље у земље ЕУ и на друга светска тржишта.
Додаје и да у ЕУ од укупног броја малих и средњих предузећа број извозника се креће од 11,5 до 12 одсто, док је у Србији то тек 4,4 одсто.
