747
У том допису он позива предузећа да директно купују претплатне карте за своје запослене.
Иако се стручна јавност сложила да је овакав предлог заменика градоначелника незаконит, а надлежно Министарство донело само мишљење, које није правно обавезујуће, Горан Весић не одустаје од тога да се овај систем спроведе у дело, мада многим послодавцима није ни јасно на који начин ће се се то реализовати.
Весић у допису подсећа на мишљење које је донело Министарство а затим, на основу њега наводи да „у случају да се накнаде за долазак и одлазак са рада не документују веродостојном рачуноводственом исправом, исплате запосленима на име накнада трошкова за долазак и одлазак са рада сматрају се недокументованим трошковима, у смислу члана 7а тачка 1. Закона о порезу на добит правних лица“.
У наставку дописа, није наведено више детаља о спорном захтеву, већ Весић подсећа колико добро финансирање и стварање одрживог и квалитетног јавног превоза зависи од наплате карата, и даје низ обавештења о попустима које правна лица остварују уколико директно купују већи број карата за своје запослене.
Треба напоменути да се у члану 118. Закона о раду наводи да запослени има право на накнаду трошкова „за долазак и одлазак са посла, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз“.
Струка тврди да оно што заменик захтева, закон не прописује. Послодавац је дужан да обезбеди превоз запосленом или му исплати новац у висини превозне карте у јавном саобраћају и ту се обавеза послодавца завршава. С друге стране, мишљење Министарства није обавезујуће и њиме послодавац не може да се натера да поступа како мишљење налаже.
У стручном часопису Пореско рачуноводствени инструктор, урађена је детаљна анализа и осврт на Мишљење које је донело надлежно Министарство, где је закључено да мишљења Министарства финансија у великом броју случајева имају корисну функцију, јер ближе објашњавају прописе, па се т име постиже већа правна сигурност. Међутим, све чешће се тим мишљењима угрожава правна безбедност обвезника, јер су нека од мишљења, најблаже речено, спорна из угла законитости.
„Посебно је неприхватљиво да Министарство финансија даје међусобно супротна мишљења по истом питању, као што је то случај са накнадом трошка превоза. На тај начин се угрожава принцип владавине права, а обвезници се доводе у стање правне несигурности и неизвесности“, пише Александар Милановић, аутор текста. Може се рећи да Министарство прилично неодговорно и неопрезно излази са својим мишљењима, јер како наводи Милановић, та мишљења су обавезујућа за пореске органе што им додатно даје на значају, због чега Министарство има додатну одговорност и обавезу да води рачуна да ставови које заузима у мишљењима буду усклађени са важећим прописима.
Целокупну стручну јавност, наиме, изненадило је предметно мишљење, јер је Министарство заузело потпуно другачији став по питању рачуноводственог и пореског третмана, у односу на досадашње схватање и поступање у пракси. Поставља се, између осталог, питање, шта се подразумева под „адекватним начином“ доказивања трошка запослених за превоз.
Према новом схватању, као веродостојна исправа за евидентирање расхода по овом основу више се не признаје уговор о раду или списак запослених, што је у директној супротности са мишљењем које је то исто Министарство дало пре непуне три године.
Из угла Закона о раду, како се наводи у анализи, кључно питање је да ли послодавац има законску обавезу да исплати ову накнаду и оном запосленом који нема стварни трошак превоза, или не може да докаже да има стварни трошак превоза.
У прилог тези да се трошкови превоза признају свим запосленима, наведена је и пресуда Касационог суда, чији је став да „право на накнаду трошкова превоза припада свим запосленима, што значи и оним који не користе јавни саобраћај, већ од своје куће долазе сопственим аутомобилом или пешице“.
Другим речима, послодавац је у законској обавези да ову накнаду исплаћује сваком запосленом, а како се наводи, наведена пресуда има посебну „тежину“ јер је донета од стране највише судске инстанце у Републици Србији.
Из појединих стручних кругова могла се чути и замерка да се ненадлежно министарство бави проблемима који су у надлежности другог министарства, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, које је задужено и за Закон о раду.
Такође, спорно је и питање како се од онога што је Министарство уствари рекло, од документовања исплате трошкова превоза, дошло до тога да ће послодавци убудуће морати директно да плаћају превозницима? На Правном порталу (Правној редакцији Профи система ЦОМ-а), који се са становишта струке бавио анализом актуелне препоруке Министарства, наводи да се то може протумачити само као покушај да се заменом теза оправда незаконито наметање обавезе, незаконито у смислу усклађености обавезе са законом.
Ивана Николетић Данас
