Три минималца за раднике, у оквиру првог пакета државне помоћи, могли су да добију послодавци који нису отпустили више од 10 одсто радника. Подсетимо – у то се нису рачунали они “невидљиви” – запослени на привремено-повременим пословима или по уговорима на одређено, ангажовани “на лизинг” и наравно – ни они који раде потпуно “на црно” и већ су изван свих радара.
Услов је, да ни три месеца по уплати последњег минималца ова фирма не отпушта запослене, иначе ће морати да врати новац.
Исто важи сада и за нови пакет државне помоћи, који предвиђа уплату 60 одсто минималца за запослене током два месеца – од последње уплате, два месеца неће бити дозвољено отпуштање више од 10 одсто људи.
Да ли је то баш тако?
Др Марио Рељановић, са Института за упоредно право, за Нова.рс каже да се држава, заправо, одрекла механизма да у том смислу било шта контролише.
“Послодавац може да отпусти кога хоће, када хоће, док год поштује законска правила. Када је реч о тим минималцима, колико могу да приметим, они никога неће спречити да отпусте раднике”, каже за Нова.рс Марио Рељановић.
На констатацију да, у оба пакета мера послодавци на државној помоћи имају забрану отпуштања, он каже:
“Јесте. Али ће сваки послодавац ставити на папир да ли му се исплати да држи још три месеца тог неког радника, или да врати тај новац који је примио, са каматом, ако прекрши забрану. Зато што им се понекад више то исплати”.
Како каже, цела та ситуација са минималцем је потпуно реализована “ненормално”.
“Ти минималци нису били подршка запосленима, него послодавцима. А. послодавци су их користили да запосленима из тога исплаћују минималне зараде противно закону. На то држава не реагује, нити ће реаговати. И ту је створена цела атмосфера која је правно компликована и своди се на то да послодавац ради шта хоће – ту нема никакве помоћи, а држава не жели да ту интервенише”, објашњава саговорник Нова.рс.
Рељановић каже да претпоставља да се контрола обавља кроз пореске пријаве за исти број запослених.
“Ако поднесу пореску пријаву за мањи број, онда се види у систему да је тај број опао, односно да су неког отпустили. То је тај механички систем контроле”, истиче Марио Рељановић.
Колико ће то бити контролисано или не, питање је.
“У иницијалној уредби је чак стајало да Влада Србије може некога да разреши те обавезе да одржава број запослених и да испуњава друге прописане услове, ако процени да је тако од стратешког значаја. Али се не наводи шта је стратешки значај. Што значи да су вероватно страни и већи послодавци већ унапред аболирани и да се то неће ни контролисати”, наводи Марио Рељановић.
У стечај без плаћања
Што се тиче стечаја – закон је ту јасан – отварањем стечаја послодавац може да отпусти кога хоће.
У том случају – не мора ни држави да враћа новац.
“Поверилац је држава и ти минималци би припадали осталим потраживањима. А ко познаје стечајни поступак, зна да се скоро никада не намири ни први ред поверилаца, а камо ли други, па трећи, па четврти… Нема шансе”.
Шта да ради предузетник
За разлику од предузећа које за потраживања одговара имовином фирме (а најчешћи облик организовања код нас је друштво са ограниченом одговорношћу- доо) – предузетници за своје пословање одговарају свом својом имовином.
За њих не постоји стечај, нити могућност да се, у случају потребе, “извуку” од плаћања дуга држави.
“Предузетници су по свему у већем проблему. Нити су те мере прилагођене њима – увек ће већи послодавац лакше да се снађе – нити имају неке додатне посебне бенефите. Зато, што је то суштински несигуран облик пословања који и мале турбуленције могу да поремете, а камо ли ово што се дешава”, објашњава Марио Рељановић.
Суштина је, како наводи, што ниједна мера није била прилагођена предузетницима.
“Они само осећају негативне последице тих мера, а позтивне, практично, нису дошле до изражаја. Односно – ако те мере њих не могу да “закрпе”, онда им нема помоћи, јер ни на шта друго не могу да рачунају, укључујући и отпуштања. Уз то, многи од њих се нису ни квалификовали , јер то значи да онај ко има пет радника, не може ниједног радника да отпусти, а велики који има 1.000 радника може да отпусти и стотину људи и да се и даље квалификује на помоћ. Од тог нонсенса, па на даље, све је било подређено великим послодавцима”, наводи Марио Рељановић.
Кад је реч о контроли, он сматра да држава за њу није посебно заинтерсована, а и да јесте – не постоје посебна ограничења.
“Ако послодавац израчуна да му се више исплати да отпушта и врати новац који је примио, него да настави да ради, он ће то и урадити. Не постоји никакав механизам да се то спречи. И колико сам могао да приметим из разних медија – сва ова масовна отпуштања се дешавају независно да ли се неко калификовао и да ли прима помоћ или не”, објашњава саговорник Нова.рс.
Великим послодавцима који хоће да затворе погон враћање новца за минималце је мала сума у односу на све остале трошкове које ће имати при затварању.
“Од самог почетка то није добра мера, не може да пречи отпуштање, а уз то је држава неће на стриктан начин ни контролисати. Недостаје фокусирана, бесповратна мера упућена ка малом послодавцу или ка његовим запосленима. То је оно што недостаје у пакету. То се види од почетка, али очигледно да они који о томе одлучују – немају никакав интерес да то и мењају”, истакао је Марио Рељановић.
Нова тура као стара
“Нова тура помоћи направљена је по угледу на ону претходну. Носи исте проблеме као и она прва. Суштина је што запослени не могу да се задрже. Јер, свако ко има пар стотина или пар хиљада запослених неће остати ту зашто што му држава даје 60 одсто минималца или цела три. Јер, ти инвеститори кад губе новац – губе много више пара. Управо то су економисти покушали да објасне. Да су потребне усмерене мере ка малим и угроженим облицима пословања, а не ка великим и ка онима који могу сами о себи да се старају. Али, ето – није им успело да скрену пажњу на то, па је грешка опет поновљена”, истиче Марио Рељановић.
Даниела Илић Красић Нова рс
