Да господо, када је раја гладна и уплашена најбоље слуша. Харач плаћамо, а гладних уста је све више. Пред народним кухињама редови су све дужи. Праву слику Србије можемо видети у Јагодини. Видимо оног локалног моћника како своје суграђане потцењује, понижава тако што им удељује милостињу, док је они прихватају погнутим главама осрамоћени и понижени. Да би их што више осрамотио и понизио то ради пред телевизијским камерама. Изиграва добротвора тако што им враћа њихов новац, који им је претходно узео. Пун себе бахато удељује:,,Теби хиљаду, теби две и тако се шета од једног до другог грађанина који стоје у реду. То ради неколико година уназад, а сваке године редови су све дужи, гладних и жедних је све више.
Грађани Врчина данима немају воду.
А далеке 1974 године ,,у исхрани за добро здравље“ чији су коаутори нутриционисти Маргарет Меквилијамс и Фредерик Стер, су препоручили да свака одрала особа дневно мора да у организам унесе 6-8 чаша воде. У раном 19 веку људи су морали бити на самрти, пре него што су се удостојили да попију чашу воде. За болесног човека кажу:,,Нема ко да му пружи чашу воде“. Данас, немамо воде ни за здраве али зато имамо пуна уста обећања од политичара. Сувих и испуцалих усана, грађани чекају да се та обећања испуне. Гнев и бес је свакодневно све већи.
Причувајте се општински ,,глодари“. Грађани су се привремено ућутали. Чекају да испуните обећање које сте дали. Не заборавите, стрпљење је при крају. На власт сте дошли уз музику и играли сте коло. Са ње ћете отићи уз лелеке. Имали смо чисте изворе и водотокове где су деца пецала рибу. Имали смо чист ваздух и здраву храну. Све сте загадили, а нама сте згадили живот.
Милан Јовановић
