Видим да сам прозван, од стране вашег портала, као неко ко је непожељан у СНС. Сада би неко очекивао да ја то демантујем, али морам рећи да је то истина.
По следу догађаја , мало у предходном мандату, а више после избора, то је било очекивано. Нисам особа која се уклапа у јавна и масовна понижења чланства. Сви покушавају да имитирају Великог шефа. Сви показују да имају тај моменат да на састанцима и зборовима, разним окупљањима, показују своју доминантност и бескрупулозност. Спуштањем других, изазивају страх код прусутних да их не задеси иста судбина. Нису они криви за то. Криви су ови што се повлаче. Ови што немају самопоштовање и не желе да узврате, ако ништа више, бар усправним ставом.
Подигнутом главом. Не, они се погну, зацвиле и оду. До душе такви после буду унапређени, па искориштени и на крају шутнути. То је судбина сваког ко нема самопоштовање и праву употребну ведност. Ако неко не верује, нека присуствује састанцима, па нека се сам увери. Сви ћуте и не желе непријатност. Један , али велики, дође са стране , доведе још неколико увежбаних климача главом савијених у наклон, и почне да утерује страх активистима и запосленим. Надмен став, цинизам, бусање у груди и набацивање неких ствари које би требале бити умне, а у ствари, кад се , не баш много анализирају, схвати се да ту нема многу ума. Дође на састанак у Калуђерицу, каже како је историјски резултат на предходним изборима уствари катастрофа, али при томе сам преузме кривицу за то јер, ето, он је добар. Нико да га пита, зашто он преузима „кривицу“ када није био на тим изборима, али је свима лакнуло. Никада бољи резултат, али ето, бар они нису криви за катастрофу. Нападнеш па помазиш и сви срећни по систему „сад ће доћи брат Ђура …“.
Прозива бившег заменика председника, коме је рекао да поднесе оставку, до душе оправдано због бахатости, износи његове намере, жеље и нуђење странци само да би остварио интерес око, претпостављам , градње и квадратуре, а овај ћути. Седи по страни и поцрвенео испод препланулог лица. Каква је реакција бившег заменика? Пришао да се додвори. Да покаже колико је његов интерес већи од бруке коју трпи. Па нека трпи. Вероватно после иде пред огледало, па попут монолога из филма „таxиста“ сам пред собом и огледалом каже “ Are you talking to me“?
Е, ту се ја не уклапам. То сам показао и када је Ана била у Гроцкој и исти тај резултат , са предходних избора, назвала катастрофалним и при томе запретила разним сменама. Сменама људи који једва крпе крај са крајем. Људима који су дали себе у тој кампањи, да би она остала на месту на коме је била. Тек се учланила, одмах добила повереништво над Београдским одбором и држи лекције о кампањи. То се зове одсуство осећаја за реалност , али такво понашање није резултат заснован и омогућен њеним радом, искуством или квалитетом, већ произилази из подршке коју је добила од стране оног који је поставио и могућности коју јој пружају они који ћуте.
Типичан , лош, пример у односу према чланству и обичном човеку. Сви ћуте. Сви стари чланови ћуте. Нико ни „а“. Ја сам рекао шта сам имао. После су ме, у ходнику, тапшали по рамену. Говорили „свака ти част“, „е, ако си им рекао“ , „и ја сам баш то хтео али си ме предухитрио“. Покушао сам да тим наступом направим разлику између уздигнутих и савијених. Између оних „Are you talking to me“ и оних који кажу „I am free“. Знао сам да ће ме то коштати, али исто тако сам знао да већ плаћам цену због одсуства речи „живео“ приликом мојих обраћања у скупштини. Обраћања сам свео на минимум, јер нисам могао да се утапам у шаблон.
Они мисле да су ме казнили. Материјално да, али у ствари су ме ослободили. Свесни су да се поред мене не могу тако понашати и онда је боље да држе разне црвене у лицу и савијене у струку. Не замерам ја тим „људима“ ништа. Такви су какви су, али замерам онима који такве форсирају , истичу а онда „мочају“ по њима, а ови уместо кишобрана, провлаче руке кроз косу и заглађују се.
Замерам онима, људским слабићима скромног интелекта који, да би се осећали комфорно, око себе окупљају још слабије, још скромније. Тако се ваљда осећају већим. Важнијим, али су увек у страху да се неко дете не наједе, да не порасте па да евентуално проба да се осамостали. Да им „скине главу“ или, не дао Бог, да им узме фотељу. Зато се васпитне, примитивне, методе морају стално примењивати. Чисто да се зна ко је ко.
Што се тиче кампање, она ће доћи и проћи. Ако не буде неке организоване опозиције, ситуација ће се променити али на горе. То је логичан редослед. Ако се рана нелечи, она гноји и ето гангрене. Општина је већ оболела. Треба јој терапија. Дијагностирана је пропаст.
Предходна кампања је организационо била добра. Радило се и постигао се резултат. На том резултату неки су полетели, неки наставили да лете али многи су и оборени. Између осталих и ја, али проблем није у Горану већ у другима који су дали себе у кампањи. Обећано им је а онда су одбачени. Шутнути. Велику одговорност за изигравање обећања носи онај који је после избора добио Гроцку као задужење. Није се снашао, а и како би. Од кога. Можда се он и снашао али је директива била да се Гроцка сведе на минимум јер је њен удео у победи био велики. Требало се реванширати за резултат али онда не би било места за Врачар и Стари град. Те општине које су гиганти по функционерским местима а по броју гласова , не по проценту него по апсолутном броју, су јако слабе. Можда баш ту лежи проблем и решеност да се активисти Гроцке оптуже за „катастрофалан резултат“ и да се сами удаље од жеље за позицијама, јер у супротном могу изгубити и ово мало.
То је нешто што се не заборавља и то ће оставити трага на будући „резултат“. Ко ће после летети, а ко ће пасти, то ће се тек видети. Чија ће засветлети а чија угасити, то ће се тек видети. Ови маневри са привредницима је покушај увођења нових људи али и ти привредници морају знати како се завршавају ствари са онима који траже хлеба преко погаче. Гроцка до сада има покушаја са привредницима-политичарима и резултати су веома скромни. Привредник није тимски играч. Грочански привредници махом нису менаџери. Више подсећеју на газде. На босове. Немају развијене потребе за разумевање грађана. Они имају осећај за бизнис. Како направити и продати, а не како некога разумети. Како помагати већем броју људи они то , не само да не знају, него и не разумеју. Много се промене када почну да располажу парама које нису зарадили, а морају да их троше.
Тешко разумеју законске обавезе приликом трошења буџетски пара. Јавне набавке и процедуре истих су им стране јер приватни бизнис не познаје те потребе. Приватник нема изграђену потребу за колективним доношењем одлука , коалиционом балансирању и разумевању. Наравно, има људи који су квалитетни и који би могли то одлично да раде, приватнике које знам и веома поштујем, али они знају да се пруже колико им је јорган дугачак и неће упасти у замку жеље да буду локални Богови .
Горан Пекарски
