У званични јавни дуг се по методологији међународних финансијских институција рачуна само износ повучених а не и уговорених кредита, односно средства која су прошла државни трезор и доспелих камата на тај дан. Он је данас нешто испод 31 милијарду евра.
Међутим, ако би се рачунао збир званичног јавног дуга, већ уговорених кредита, гаранција, дуга јавних и државних предузећа, локалних самоуправа и камата, он би износио најмање 65 милијарди евра. Оба податка говоре да је стање драматично и да задуживање државе мора бити потпуно јавно и транспарентно.
Очекивано је да повериоци гледају своје интересе и било би врло некоректно да их дисквалификујемо и стигматизујемо због тога, без обзира одакле долазе, јер нико силом није терао Србију да се задужује код њих. Влада а не повериоци треба да изађе са свим детаљима око кредита које Србије узима.
Посебно је важно да се зна шта Србија даје као колатерал или гаранцију враћања кредита ако дође до тешкоћа или застоја у отплати. Искуства неких земаља нас уче да то може бити погубно и драматично за земље дужнике, јер се и арбитражни судови у принципу налазе у земљама повериоца.
Тачно се морају знати и камате, време отплате и валутни ризици јер се ради о кредитима у страној валути. Мора да се зна и да ли постоје посебни захтеви поверилаца попут условљавања ангажовања својих компанија јер то битно погоршава економски аспект ако се домаће фирме појављују само као подизвођачи.
Влада мора дати и одговор зашто заобилази Закон о јавним набавкама, зашто се све више опредељује за тајне међудржавне споразуме са познатим извођачима и ценама битно већим него што би се постигло кроз међународне тендере и зашто не презентује студије изводљивости и исплативости инвестиција које се раде новцем из тих кредита.
Борислав Боровић
председник Одбора Народне странке за привреду и финансије
