Овдашње образовање „закључну” оцену тројку добило је од просветних радника учесника Истраживања о ставовима наставника и директора школа према образовном систему у Србији.
У овој студији квалитет нашег школства ниједан запослени није вредновао петицом, јединица је било. У испитивању су учествовали просветни радници из Београда, Чачка, Кикинде, Новог Пазара, Шапца, Сечња, Ниша, Краљева, Лесковца, Зрењанина и Суботице, различитог иницијалног образовања и искуства, који раде у основним и средњим школама, градским и сеоским, редовним и специјалним.
Према коментарима које су наводили уз оцене, наше образовање је деградирано, изгубило смисао, застарело, такво да деца не стичу функционална знања, без уједначених критеријума, урушено и девастирано. Запослени у школама истичу и бројне нерешене проблеме у нашем школству – вршњачко насиље, немотивисаност и ученика и наставника, лошу сарадњу с родитељима ђака. Напомињу да је градиво преобимно и неприлагођено узрасту, да су ученици пасивни (један наставник је чак рекао – анестезирани). Искази наставника из ове студије сведоче да неки раде рутински, као у фабрици, а неке је срамота што раде у школи.
Ови значајни показатељи део су резултата истраживања које је ове године реализовала Национална асоцијација родитеља и наставника Србије (НАРНС) у намери да се из угла практичара из учионица и руководилаца школа сагледа образовни систем. У анализи је дато и поређење с налазима претходне студије коју је на исту тему НАРНС урадио лане, али су у фокус групама испитивани родитељи ученика.
− Прво, као истраживачу било ми је изненађујуће тешко да изнова читам транскрипте са фокус група да бих урадила анализу прикупљених података. Наиме, када прочитате извештаје из оба истраживања – и са родитељима и са наставницима и директорима, прва реакција је да они не говоре много тога новог, да смо све то негде већ знали. Али када се суочите са свим њиховим исказима, одједном не можете да се не осећате лоше. Пре свега због тога што је веома јасно колико су у школи сви несрећни – и деца и наставници и родитељи. Други мој снажан утисак, из угла истраживача, односи се на то колико су и родитељи и наставници били жељни да говоре, захвални што их неко пита и са интересовањем слуша. Нажалост, они имају веома мало прилике да говоре о проблемима са којима се свакодневно суочавају, а имају много тога да кажу – дочарава за „Политику” др Невена Буђевац, професор Учитељског факултета Универзитета у Београду, аутор овог истраживања.
Део директора у овој студији указао је на „све лошији наставнички кадар који ради у школама услед тога што бројни, а посебно квалитетни наставници одлазе из школа да би радили у привреди, где су услови рада и зараде бољи и још важније – где се не осећају понижено”. Више директора наводи да су приметили „тихи штрајк наставника” у школама, што значи да се мање труде и више отаљавају свој посао.
− У ситуацији у којој постоје бројни нагомилани проблеми у образовању, а истовремено веома мало или нимало слуха да се о тим проблемима разговара и они решавају, из школа одлази велики број наставника тражећи било какве друге послове. Истовремено, наставници који остају у школама су све мање мотивисани и све мање труда улажу у рад са ученицима. О томе су директори говорили, означавајући ову појаву „тихим штрајком” у ситуацији у којој сви „преживљавају” школу. Суштински, можемо да кажемо да имамо озбиљну кризу кад је реч о квалитету образовања у нашим школама, која захтева озбиљан и дугорочан приступ како би се ситуација поправила. Остајемо без наставника, а нових је све мање јер млади нису заинтересовани да се школују за наставнике и раде у оваквим условима. Тешко да можемо да очекујемо да имамо квалитетну наставу у таквим околностима. Део наставника, упркос свему, ради сјајан посао у школама, али систем не може да почива на појединачном ентузијазму, а наш систем већ предуго опстаје управо захваљујући појединцима, док у систему има све мање – система – објашњава др Буђевац.
Наставници су у истраживању најчешће истицали да је градиво преобимно и да су деца превише оптерећена. Жалили су се на одељења с превеликим бројем ученика. Наводили да су растрзани између жеље да свима пруже оно што им треба и немогућности да то учине имајући у виду дијапазон ученика којима предају (деца с развојним сметњама, из маргинализованих група, надарена, просечних способности). Практичари из учионица потврђују и да се учи за оцену – не за знање, при чему знање није у складу с оценама, градиво је све сложеније док су критеријуми оцењивања све нижи. „Школа и школско знање за ђаке су два колосека која се нигде не додирују”, како је то илустровала једна учитељица.
Просветни радници, показује ова студија, не успевају да са ученицима на квалитетан начин прођу кроз предвиђено градиво, док су истовремено под притиском да то ураде. Отуда, како признају, има наставника који формално уписују часове које не одрже, а за то време додатно ђацима објашњавају лекције одраније које ученици нису успели да савладају. На тај начин, кажу, избегавају опомене инспекције. Неки наставници одлучили су да не раде тако, већ да реално уписују часове зато што, како су рекли, не желе да доприносе погрешној слици да је могуће остварити задати план рада.
− Школа је застарела и није у складу са потребама ученика (ни наставника), у њој се ни ученици ни наставници не осећају добро. Ученици не добијају знања која су им корисна, већ излазе из школа без основних функционалних знања, упркос годинама које тамо проводе. Наставници су растрзани између покушаја да испуне захтеве које и сами оцењују као неодговарајуће, бројних притисака које трпе и тога да ученике одрже у образовном процесу. Ипак, у систему који има толико нагомиланих проблема и у друштву које образовање суштински не вреднује, веома је тешко одржавати ученике мотивисаним да уче, а и наставници, као што видимо, губе мотивацију. Када се све ово узме у обзир, не чуде ниске оцене које образовању дају наши саговорници. Наиме, они који су најупућенији у ситуацију у школама – наставници и директори школа, најсвеснији су и свих проблема који постоје, услед чега су и оцене које дају ниже него што бисмо желели. Све што су нам рекли заправо је образложење тих ниских оцена – закључује др Буђевац.
Миленија Симић – Миладиновић, Политика
