Оборени погледи, суморна лица, махом склопљене очи у боловима, исцрпљеност и умор, свакодневна су слика пацијената, који сатима седе пред амбулантама Клинике за очне болести Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС), чекајући да чују своје име и уђу на преглед. Нажалост, од предаје књижице на шалтеру, до сусрета са лекаром, прође неретко и пет, седам, па и 13 сати.
Након што смо од читалаца Нова.рс добили фотографије, снимке и жалбе на дезорганизацију, немар, гужве и генерално једва подношљиво стање, које очигледно влада на Клиници за очне болести, одлучили смо да се и сами уверимо у њихове речи.
Нажалост, били су у праву, јер већ пред улазом у клинику, где смо стигли око 13 сати поподне, срећемо оболеле – који се држе за главу.
Минимум 5 сати чекања
“Не могу више, од осам сати чекам и још није готово. Ситуација је катастрофална! Молим Вас, напишите то, да људи знају шта се овде дешава, јер никога није брига!”, говори нам Јелица (65), која је из Панчева возом кренула за Београд у шест ујутру, успела да стигне на заказани термин у осам, а сад каже да не може да предвиди кад ће отићи кући.
“Ако се не срушим, отићи ћу кући некако, али ово заиста није хумано према болесним људима”, наглашава она.
Пацијенти повремено излазе испред болнице, јер унутра је, како кажу, као у градском превозу усред шпица.
“Гужва је неподношљива, као у аутобусу, не може да се дише, нема минимум ваздуха. Чекам од јутрос и никако да ме прозову. Лекара има, али недовољно. Чини ми се да све зависи која болест је у питању. Сви су подељени по ужим специјалностима. У неким амбулантама ради један доктор, у другим два, зависи. Свакако све иде ужасно споро, чека се сатима. За прегледе на овој клиници потребно је одвојити цео дан, јер заказани термин ничему не служи, за то нико и не пита“, прича Драгана (60), са којом смо разговарали док је чекала да уђе у амбуланту у којој се заказују операције.
Прво „ови са везом“Оболели се жале на недовољан број лекара, али и на нељубазне сестре.
„Кад их нешто питамо, само прођу поред нас и кажу да чекамо. Као да то не знамо, па то је једино што људи овде и раде – чекају до бесвести и несвести!”, љутито наглашава Драгана.
Пацијенти чекају у приземљу и на спрату, гужве су свуда.
“На спрату има неколико амбуланти, има и лекара, али су неравномерно распоређени. У једној ради један, у другој два, у трећој четири, мислим ужас. Нико не чека мање од пет сати, шта год да је у питању, невезано за дијагнозу”, каже ова пацијенткиња.
Поред регуларно заказаних, ту су увек и они “са везом”.
“’Ало, госпођо, па како Ви пре мене улазите?”, пита господин испред амбуланте 2, госпођу коју су прозвали, а она кренула према вратима.
Не обазирући се на његово питање, ушла је без речи.
“Па како сад она улази, кад су мени ширили зенице пре ње?”, збуњено, овај пацијент, пита људе око себе, али остаје без одговора.
Из масе се само полутихо и једва разговетно чује:”Ма пусти сад, не вреди… ћути и чекај”.
Срамни тоалети
Осим гужве, недостатка ваздуха, непријатних медицинских сестара, “вероватно преквалификованих” како кажу пацијенти, и наизглед бескрајног чекања, оболели се жале и на тоалете, у којима нема основних средстава за хигијену.
“Нема тоалет папира, сапуна, убруса, даске на шољи, па чак ни четке за чишћење исте. Све морамо сами да донесемо. Ко нема марамице и неки сапунчић, нема потребе ни да улази. Нека трпи, ионако све трпимо”, причају углас пацијенткиње којима се, кажу, гади да улазе у тоалет и користе га.
Оно што додатно забрињава и ремети већ увелико поремећени систем, је што је на Клиници за очне болести, као и у другим клиникама УКЦС, један део пацијената упућен из других делова Србије, не само из Београда, иако служба за офталмологију ради у свим болницама већих градова земље.
“Најближа болница нам је у Ужицу, али тамо немају никакву опрему, тако смо чули. Не знам како и са чим раде и нећу да ризикујем. Лекари свима дају упуте за Београд, сви хоће овамо, тако је увек било. Не смета ми да путујем до Београда и да чекам, ако ћу добити преглед и интервенцију како треба, а не да ме тамо неко осакати. Ширили су ми зенице, сад чекам да закажем операцију и бићу овде још сигурно сат времена”, прича Његош Марковић (61) из Пријепоља који је, када смо разговарали, на клиници чекао већ шест сати.
Његош је још 2022. године због тешке повреде имао заказану операцију очију, али му је у то време истекла књижица и пропао термин. Од тада чека нови датум за улазак у операциону салу.
Подсетимо, на нашем порталу објавили смо причу о баки Милици Љ. (80), која је готово 13 сати чекала да заврши све прегледе на Клиници за очне болести УКЦС. На наша питања о заказаним терминима и броју кадрова, из управе ове установе нису одговорили до објављивања овог текста.
Foto:Privatna arhiva
Ана Марковић Нова
