Једна мама била је шокирана тежином школске торбе свог детета, толико да је ставила на вагу.
“9кг. Толико је тешка торба ученика В разреда основне школе. Девет. Килограма” написала је она.
Због “седентарног” начина живота, претешких школских торби, недовољно спорта и покретљивости, физијатри предвиђају да ће кроз 10 година бити тешко пронаћи човека без деформитета кичме, врата, зглобова, у какве наша деца израстају. Решење је, кажу они, у враћању спорта у школе, јефтинијим тренинзима, које сви родитељи могу да приуште и обавезним ормарићима за сваког ђака основне школе у које ће да оставља књиге, свеске, прибор за писање, цртање, па и опрему за физичко.
“Проблем претешких школских торби које деца носе свакога дана у школу није нов. Међутим, нов је начин живота који данашња деца данас воде, а који је нама био некад стран. И ми смо носили тешке торбе, али смо после часова обавезно ишли на спортове који развијају обе стране тела и јачају мишиће, па је све то било некако лакше. Нажалост, већина деце данас не тренира ништа, а после школе, код куће седе пред компјутером, телевизијом, или са телефоном у рукама, а то је јако опасно!” упозорава физијатар др Зорица Митровић, у разговору за Нова.рс.
Торбе које деца носе свакодневно од куће до школе и назад, теже и преко 10 килограма, што је недопустиво, наглашава она.
“Као да је у њима камење, а не књиге. Често их деца носе на једном рамену и то сигурно доводи до деформитета кичменог стуба. Торбу морају носити на оба рамена, кад већ немају другог избора. Просветни радници, али и родитељи, као и ми лекари, морамо се заједно борити да сваки ђак има свој ормарић у школи, где оставља књиге, свеске, прибор. Такође је неопходно да се спорт врати у школе, да учитељи у нижим разредима обавезно држе физчико васпитање, а да деца имају могућност да тренирају и после часова и да то не кошта три или четири хиљаде динара, већ да буде симболична цифра, коју ће добијати наставници физичког. Идеалан спорт је онај који покреће истовремно обе стране тела и развија кичму, а најважнији је у развојном периоду, када улазе у тинејџерско доба, иако они тада највише седе пред компјутером” каже наша саговорница.
Проблем је и што деца носе све књиге из свих премета који су им на распореду, јер учитељи не шаљу план рада.
„Учитељи и наставници би могли да најаве деци шта ће радити наредног дана, па да она не носе све књиге из српског или математике, већ само оне неопходне за тај дан. У супротном ће се код све деце за 10 година, а можда и раније, јавити кифосколиоза кичме, која онемогућава нормалан раст“, наглашава др Митровић.
Она истиче и да је животни век, који се предвиђа “миленијалцима” (људима рођеним после 2000. године), преко 100 година, а за тако дуг живот требаће им здрава кичма.
„Много младих програмера долази код мене на терапије због различитих деформитета кичме. Они касније имају реуматске проблеме читавог живота. Њихови послодавци су спремни да им плаћају боловања и физикалне терапије, јер то је очекивано за људе који седе пред монитором по цео дан. Е сад, замислите како је кад се са таквим животом почне већ у првом разреду основне школе – последице по физички развој су несагледиве“, каже др Митровић.
Ана Вушовић Марковић Нова
