После низа поражавајућих вести везаних за безбедност новинара у Србији, ослобађајуће пресуде у случају суђења за убиство Славка Ћурувије, одбијања Тужилаштва за организовани криминал да преузме решавање случаја убиства новинара Милана Пантића, тридесетогодишњице нерешеног случаја смрти Даде Вујасиновић, ова вест је охрабрујућа као порука да је насиље над новинарима ипак и кажњиво. Паљење куће новинара Милана Јовановића, најдрастичнији је облик угрожавања безбедности новинара после атентата на Дејана Анастасијевића, што је, такође, неразрешено. После више од пет година суђења и две првостепене осуђујуће пресуде, са неизвесношћу се очекивала одлука Апелационог суда.
И поред чињенице да је у питању високи функционер владајуће партије СНС и председник општине Гроцка, урађена је врло професионална и брза истрага, тужилаштва и полиције. Ми из Сталне радне групе за безбедност новинара те 2019. године, пратили смо интензивно истрагу и подношење пресуде и поред велике забринутости за одвијање процеса, били смо охрабрени резултатима, брзим подизањем кредибилног оптужног акта.
Врло значајна је била подршка и солидарност медијске заједнице, у практичној подршсци породици Милана Јовановића, али и професионалној солидарности. И поред спорости правде, новинари и грађани Србије су помогли да се прикупе средства за обнову спаљене куће, омогућен је привремени смештај, а безбедност Милана Јовановића гарантовала је полиција сталним обезбеђењем.
Посвећеност тужилаштва, и посебно тужиоца Предрага Миловановића, у писању и заступању оптужнице, довела је до првостепене осуђујуће пресуде и поред врло снажног тима адвоката одбране.
Ово је врло значајна порука угроженим новинарима да никада не посустају, врло значајна порука медијској заједници да мора бити солидарна иначе ће нестати, и врло важна порука политичарима да нису недодирљиви.
Четири године затвора за подстрекача, високог функционера и политичара, и исто толико за плаћеног егзекутора, значајна је цена коју ће морати да плате за бахатост, осећај свевлашћа и за осећај да свако дело које се чини за носиоце политичких функција и представнике власти може да буде плаћено високим казнама.
Врло често су казне за преступе везане за угрожавање безбедности новинара ослобађајуће, или су испод запрећеног износа. Ова казна није праведна јер је морала бити већа, али када се узме у обзир кривично дело које пресуђује Апелациони суд, она је при максималном износу.
Јели и Милану нико неће моћи да надокнади здравље, уништени дом, спаљен живот, али ће заувек остати срамота осуђених који су пребројавали завесе и тепихе у дому породице коју су животно угрозили.
Јелино и Миланово херојство уткано је у борбу за ову пресуду, неки би рекли победу, но ја ћу се уздржати од те оцене, већ ћу се осврнути на оно што је у епилогу процеса евидентно, а то је следеће: солидарност медијске заједнице, професионализам и у њему изразита упорност тужилаштва и тужиоца Миловановића, као и поштење судија који су, у оба степена, доносили осуђујуће пресуде. Сви чиниоци кључни за слободу изражавања у овом случају, показали су се на висини задатка. Од храбрости новинара, преко професионалности тужилаштва, до правичности судства.
Веран Матић, председник Управног одбора АНЕМа и члан Сталне радне групе за безбедност новинара
