Све ја разумем. И да волите децу, и да желите да их имате пуно, и да хоћете што више да учините за мајчицу Србију да не завлада бела куга (а влада јер немаштина је тешка и није она никаква мајчица него најгора маћеха).
Све ја разумем… само не разумем зашто правите социјалу?!
Јер, лепо је наш народ рекао: ИСПРУЖИ СЕ КОЛИКО СИ ДУГ!
Ништа мање и ништа више од тога. По својим могућностима…
Никако ми у главу не иде та жеља за прављењем и рађањем још деце када и за ову што имате немате ни основно, а не довољно.
Ви аутоматски ту децу осуђујете на беду, немаштину, изопштеност од друштва јер, да се не лажемо, друга деца су јако сурова према онима који тешко живе. Бар већина њих јесте и са тим сте се и ви сусретали док сте били њихових година.
Осуђујете их на немогућност неког вишег школовања, а самим тим и бољег образовања јер једва имате за неки мршав оброк и за који комад половне робе коју можете да приуштите не више од једном годишње. Где још да нађете за књиге, свеске, оловке и још брдо ствари које су потребне за школу а које се морају купити.
Осуђујете их на мучан живот од малих ногу, на гладане очи док њихов мали мозак још не може да схвати зашто друга деца могу да једу чоколаду а они не.
Осуђујете их да морају у кревет крчећег стомака уз речи “Трпи сине, биће сутра боље”… А сутра неће бити боље, биће исто а можда и горе.
“АЛИ ЉУБАВ! МИ ВОЛИМО ДЕЦУ! МИ ИМ ДАЈЕМО ПУНО ЉУБАВИ!”
Да љубав, али она их неће нахранити, неће их обући, обути. Напиши “Волим вас децо највише на свету” и дај им то уместо чоколаде… Стави им уместо пелена… Стави у флашицу и нахрани своју гладну бебу која не престаје да плаче…
Не иде, је л’ да?!
И није проблем кад немаш тражити помоћ, није срамота, и овај народ је увек био великог срца и изашао је у сусрет сваком вапају родитеља која немају кров над главом и чија су деца гладна… АЛИ!
Стани мало… Немаш кров над главом а имаш брдо деце?!
О чему се овде ради!?
О чему ми причамо!?
Можда сам ја сурова, али ВИ сте СЕБИЧНИ.
Себични сте јако према својој деци.
Све ја разумем, али вас драги моји родитељи који не размишљате главом него репродуктивним органима, е вас не разумем.
И не, нисам ја сурова, ја сам само реална.
Суров је овај живот.
Марина Сабо
