Сигурно сте се некад запитали зашто су плате у Србији толико ниже од неких западних земаља? Разлог за то је ниска продутктивност наше привреде, а то се огледа у ниском бруто домаћем производу. Зашто је продуктивност тако ниска? На ово питање ћемо одговорити на примеру рада Пореске управе.
Главни проблем представља лоше привредно окружење и лоша владавина права. Једноставно, инвеститори се не бију да инвестирају тамо где приватна имовина није сигурна, осим ако немају неку чврсту залеђину. У случају великих страних инвестиција, ту су пре свега амбасаде земаља порекла ових компанија које могу да искористе свој политички притисак да заштите операције тих компанија у Србији.
Када сте домаћи привредник и немате такву заштиту, онда често не можете да заштитите своју имовину, што је показао и бесправни и дивљачки чин рушења у Савамали 2016. године, па онда немате баш ни пуно разлога да инвестирате.
Поред ове директне отимачине приватне имовине ако западне за око неком моћнику, постоји и безброј других мањих препрека које отежавају рад, раст и развој предузећима у Србији. Једна од њих у вези је и са радом Пореске управе и начином како она третира предузећа.
Како кажу књиговође, тај ко није морао да користи онлајн сервисе Пореске управе не зна шта је патња. Некада функционише све добро, али некада предаја финансијског извештаја траје и по пола сата јер систем једноставно не препознаје валидан електронски потпис. Стање у овом домену је ипак много боље него што је било пре неколико година, а и погађа само књиговође. Међутим, Пореска управа својим поступцима може значајно да отежа живот предузећима.
Први проблем који се често среће је постојање неколико рачуна за плаћање пореза, за различите пореске облике, као и несвођење биланса међу њима. Тако истовремено можете бити у претплати пореза по једном основу и имати порески дуг по другом основу. Што нас доводи у понекада апсурдне ситуације да се неким малим предузетницима замрзавају рачуни или праве проблеми јер имају велике пореске дугове реда пар стотина динара, док су истовремено у много већој претплати пореза по другим основама, уместо да се посматра само нето дуг или његов апсолутни износ. Ако дугујете порез, онда сте криминалац и не можете да рачунате ни на какве државне бенфиције – ово вам наравно неће сметати ако сте Жељко Митровић, чија фирма је била међу највећим пореским дужницима, али је истовремено могла да добије јефтине државне кредите од Агенција за финансирање и промоцију извоза. Другачији третман добићете уколико сте пак мала фирма која жели да преко програма “Моја прва плата” запосли нове раднике без радног искуства.
Други проблем јесте страх од инспекција, првенствено пореске. Замислите случај у коме је конобар ставио бакшиш од 50 динара у касу уместо у џеп, са намером да цео бакшиш издвоји при предаји смене. Пореска инспекција би требало да у овом случају поучи и упозори пореског обвезника, а касније поново га провери и тек при понављају прекршаја наплати казну. Уместо тога, пореска инспекција ће одмах наплатити казну од 50.000 до 500.000 динара, а чак може и затворити локал на одређено време, што може да буде и тежа казна због губитка промета.
Када су прописи компликовани и двосмислени, а често се и мењају, то је прави рај за рекет, изнуде, мито или само чисто малтретирање.
