Групација око Драгана Ђиласа је сматрала да може, Вук Јеремић и његови да не може, док је Бошко Обрадовић кренуо „својим“ путем који га је довео до терасе државне виле на Дедињу, односно до покорног учешћа на догађајима које организује власт.
Као тренутак када је разлаз прерастао у раскол може се означити објављивање налаза истраживања Демостата. По том налазу изборну шансу против владајуће СНС и Александра Вучића опозиција уопштено има једино у Београду и под условом да се уједини на једну листу, што је било могуће закључити и „голим оком“.
Отворено су међутим, убзро иступили они који траже своју шансу и виде је у посебном наступу. То су типично београдски активисти из Не давимо Београд удружени са Небојшом Зеленовићем, бившим градоначелником Шапца, који је наступао у оквиру бојкот блока, а онда га напустио да би изгубио изборе у свом граду.
Зеленовић и НДБ исфорсирано су за кратко време покушали да заузму политички простор у Београду као зелено-лева колона, идеолошки чиста од других опозиционих елемената. Како је испричао Радомир Лазовић из НДБ, прихватили су савет европосланице Тање Фајон, да се сврстано у идеолошке колоне иде на изборе, а да се коалиције праве после избора, на основу тога ко је колико гласова добио и ко је коме потребан. И наравно, истакли да грађани желе решење својих свакодневних проблема, а не велике теме.
Теоретски, то све може да стоји, али не за Србију. За разлику од држава које имају јасно геополитичко одређење па могу да имају и идеолошке колоне, Србија је и даље у рањивом стању. Њена геополитичка позиција је стално неизвесна и изложена напетостима и стрепњама услед косовског питања, али и питања односа у региону бивше Југославије. Тај немир идеолошку подељеност – типа да ли сте за капитализам или социјализам – једноставно анестезира.
Тачно је и то да људи желе комунални ред, у Београду као и у другим градовима и местима, али да се на томе тако лако добијају избори, и Вучић и СНС би се у марту 2018. држали најављене кампање „хиљаду градилишта“. Уместо тога, наступ СНС је преусмерен на суву геополитику, а Вучић је локалне изборе у Београду добио државним посетама Софији, Загребу и Берлину.
Настали раскол, на зелено-леву колону и остале, као да служи томе да поколеба намеру Ђиласа, ако ју је уопште заиста имао, да све напоре усмери ка наступу у Београду. Уместо тога гура га ка томе да јаче покуша на председничким и парламентарним изборима, као једином преосталом начину да се надомести то што нема једне листе у Београду.
И на примеру председничких избора показује се погрешност решења која се држе идеолошких подела.
Председнички избори 2017. јасно су показали да само политички неуки сматрају да против аутократског председника какав је Вучић, други изборни круг могу да изборе два опозициона кандидата различитих опредељења. Дакле, један грађанско-либерални, и један конзервативно-патриотски, који би покрили супротне полове бирачог тела, при томе имали фер однос, без директног нападања, и који би обећали да ће подржати оног ко успе да уђе у други круг.
На прошлим изборима имали смо таква два кандидата – Сашу Јанковића и Вука Јеремића. Узгред, имали смо чак и неспретни покушај да се председнички кандидати заједно обрате јавности на дан расписивања председничких избора у холу Скупштине 2. марта 2017. Медији су извештавали како је дошло до кошкања између Јанковића, Јеремића, Бошка Обрадовића и Саше Радуловића који је управо објавио да се и он кандидује, поводом тога којим ће редоследом говорити пред новинарима. До другог круга није дошло, опозициони гласови нису „нарасли“, само су се прерасподелили, а опозициони кандидати нису благовремено, нити снажно успели да оспоре резултат.
Зато, други круг председничких избора може да избори само један кандидат и то онај који је прихватљив и супротној страни. Неко ко има способност да мири супротности, ако не баш да их уједини. Онај који је јасно одређен, али и у исто време и довољно умерен да не одбија гласове оних који не подржавају све што он подржава. Неко ко је конзервативно либералан или либерално конзервативан. Само такав који може да води донекле уједињујућу кампању, а не кампању дељења и сврставања, може и да изведе на гласање и оне који иначе не гласају.
Опозицији је потребан кандидат који је у стању у исто време да уверљиво обећа и наставак и промену. И онај који ће, тако позициониран, ако буде потребно веродостојно оспоравати резултат у случају да има чиме (подаци са бирачких места) то да ради.
Зашто је то најзад важно? Зоран Пановић, главни уредник Демостата, стално истиче да ће у опозицији праву шансу да преузме власт добити онај ко је у стању да покаже и на унутрашњем и на домаћем плану алтернативни модел стабилности.
А то значи и неко ко ће бити у стању да управља раздобољем кохабитације, када ће делови СНС-а, после неке замишљене победе опозиције и даље задржати неке „комаде“ власти.
Власт Вучићевих напредњака се неће срушити моментално као кула од карата, како то оптимистично тврде због својих бирача, опозициони прваци. Делови хоће, али не сви, и са тиме ће морати да се рачуна. Докле год неког са киме би кохабитација била замислива нема у опозицији, није могућа ни неповратна пукотина унутар владајућег корпуса, ни кад је реч о врхушки, ни кад је реч о бирачима. А док не дође до таквог неповратног пуцања и раскола на страни власти, дешаваће се стални разлази у опозицији.
Демостат/Јасмина Лукач Данас
