У протеклих 13 година једно питање се веома често поставља, када се говори о политичком животу у Србији – где би данас била Србија да 12. марта 2003. године није убијен тадашњи премијер Зоран Ђинђић?
Уз ово главно иду и питања да ли би Србија већ била чланица Европске уније? Да ли би грађани Србије имали европске плате? Да ли би Србија била водећа држава у економском смислу на целом Балкану?
Фото: Профимедиа/АФП
– Одређивање мере Зоранове заоставштине у нашем друштву и политици није једноставно. Са једне стране, данас је идеја европске Србије постала опште место великог дела наше политичке сцене и друштва, укључујући и странке које су пре Зорана биле главна препрека проевропској политици. Са друге стране, јако често имате утисак да већина политичара који говоре о Европи, о модерној Србији, не разуме чак ни сопствене речи а и не покушава да схвати зашто је важно да Србија постане земља демократских институција и процедура, земља која поштује свачија права, брани слободе, гради нове односе са суседним државама и заједничку спољну и безбедносну политику са Европом – рекао је он.
Фото: Профимедиа, Тањуг/Сава Радовановић
Према његовој оцени, данас је европска политика у Србији у највећој мери постала флоскула без садржаја исто као што је и помињање Зорана опште место које ништа не значи ако се не размишља о суштини његове политике, али и о нерасветљеној позадини његовог убиства.
– Зоранов живот је био скупа цена на путу стварања европске Србије. Он и његове идеје 12. марта 2003. прешли су на ону страну сваког разумног и рационалног напада и данас су спорни само опскурним теоретичарима завера и десничарском политичком талогу. Ипак, да би све оно што је урадио у Србији добило коначан смисао, европској идеји у Србији потребно је дати пун смисао, неопходно је удахнути јој нови живот кроз конкретну политику – закључује он.
Фото: Профимедиа/Цорбис
Део одговора на ова питања покушао је да у својим текстовима за Недељник да др Чедомир Антић који пише да би Србија имала највероватније два пута, а они би зависили од тога да ли би атентат пропао или да ли се уопште догодио.
Да се убиство премијера Ђинђића није догодило, дуго планирана велика полицијска акција и деловање Специјалног суда за организовани криминал завршили би се без хапшења и осуда. Земунски клан би се повукао у илегалу, пише Антић, где би таворили годинама попут Макине групе.
Фото: Тањуг/Сава Радовановић
– Поред сукоба са делом ДОС-а и партијама старог режима, Ђинђић се око косовског питања налази у оштром сукобу са Немачком, Британијом и САД. До новембра 2004., 19 месеци након атентата, Ђинђићева влада је морала на изборе. Под политичким ударом свих, па и криминалних кланова, ДС би тешко окупио већи број странака око себе тако да би било мало вероватно да добије више од 12, 13 одсто гласова – сматра Антић.
У другој опцији, да атентат није успео, неуспех, без рањавања, учинио би да мало ко настави да верује у могућу опасност која је претила српском премијеру. Ово све из разлога јер је током деведесетих постојала маркетиншка злоупотреба покушаја атентата, која је довела до општег и ситничавог неповерења.
– С друге стране, тешко рањени премијер, вероватно би, упркос расту популарности, након опоравка напустио политику. Многи данашњи носиоци његовог култа би га убрзо заборавили. Лакше рањени премијер могао би да покрене темељну акцију у борби против криминала – сматра Антић.
