Грочанске свечаности крај Дунава, ближе се традицији пола века манифестације.
Међутим, са традицијом од скоро једног века (можда и више, не знам тачан податак) одржава се Илиндански вашар у Гроцкој тачно 2. августа сваке године. Комунистичка власт после другог светског рата се досетила, па ето пре тачно 49 година или 1967. године, Илиндански вашар претвара у Грочанске свечаности и проширује га за још пар дана.
Ти вашари су били пољопривредно-забавног карактера, као и сваки вашар. Срећна времена, родне године вашарима су давале посебну чар. Тад је пољопривредник био поносан својим занимањем. Од пољопривреде је могао да живи, да стиче богатство. Уосталом, није подручје Гроцке за џабе некада и прозвано „мала Калифорнија“
А на вашару свашта.
Окупљало се двадесетак хиљада људи из околине, Заклопаче, Смедерева, Бегаљице. Гастарбајтери су увек били главни гости. За Светог Илију обавезно узимају одмор и из Аустрије, Шведске или Француске, луксузним аутомобилима, право за вашар у Гроцку. Обавезно је било да се под шатор уз изазовне певачице падају у севдах или их ките „дојч маркама“.
Поред, већ од ујутру постављених шатри (никако – шатора!), вртела се јагњад и прасад на ражњу а музиканти се полако припремали за ноћни маратон. Ту, негде предвече, знали смо као клинци да се пришуњамо, не би’ ли искукумавчили на неку фору да умочимо комад сељачког ‘леба у плеК испод ражња (ма, имали смо ми то и код куће, ал’ деца к’о деца – оно је слађе!)А испод шатре видимо оооогромну виолину поред музиканата! Устадоше људи и један од њих узе оно чудо у руке! У другој руци држи нешто налик на дрвене рашље и у њима парче жице начичкано прапорцима, па удри! Кад је почело – ум-ца, ум-ца, стомак и бубрези почеше да лутају по телу! Каква хармоника, какво ћемане, ОВО је ТО! И, то само ТРИ жице! Дрма оно шаторско крило к’о да дува кошава! И наши а и гастарбајтери су то обожавали.
Да, такви су били вашари, готово учитавој Србији, а народ срећан. Међутим, пролазило је време, вашари се претворили у којекакве свечаности. Пољопривредници постали сиромашан слој, једва преживљавају. А гастарбајтери никако не долазе. Прошле године на Илинданском вшару није било ни шатре са уживом музиком! Апсолутно ни једне!
Град је ојадио сељаке, пре две године сустигле су сељака и поплаве, наноканде или нема или је никакава јер новца у буџету нема, али зато за свечаности нема мањка. Пара има итекако за разне певаљке, певачице, који ће, као увеселити несрећан народ. Народ који нема више ни за оно умакање за у пЛек испод ражња (јер нема ни за леба). Кажу да ће огромне паре отићи ове године за свечаности. И то у више милинском износу. Шабан ће, вероватно певати за 40 000 евра, Чорба за 20 000.. Све као за „џаба“ Грочанима и осталим посетиоцима. Само ми није јасно јел тај новац из буџета стигао исто тако џаба или од пореза и којекаквих дажбина самих грађана ГО Гроцка?
Не знам за вас, али ја бих да се вратимо ми у доба вашара. Недостаје оно блато међу ножним прстима… А вама?
Жељко Маторчевић,
Насловна слика: Табла која означава реконструкцију Грочанске чаршије
