Свети великомученик цар Лазар рођен је у Прилепцу код Новог Брда највероватније 1329. године од оца Прибца Хребељановића, који доби тај град на управу од цара Душана као награду за своју служби на његовом двору у Приштини, где беше логотет (грч. λογοθέτης – логотет – звање које коришћено за високе чиновнике махом задужене за финансије, али и као основа за називе других високих чиновника, који су се налазили на челу појединих ресора – логотезиона – грч. λογοθέσιον), док име мајке још стоји непознато. Није познато колико је тачно браће и сестара имао Лазар, али се зна да је као млад и он служио на двору цара Душана, те да је године када је краљ Душан крунисан за цара на Васкрс 1346. године у Скопљу имао око 17 година.
Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, који је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана (праунука) најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, потоњег Светог Симеона, оснивача династије Немањића. Са Милицом изроди осморо деце: Мару Лазаревић удату Бранковић, Оливеру Лазаревић дату султану Бајазиту, Јелену Лазаревић удату Балшић, а потом Хранић, Стефана Лазаревића каснијег кнеза, а потом и деспота Србије, познатог и као Стефан Високи, Теодору Лазаревић удату Горјански, Драгану Лазаревић удату Шишман, Вука Лазаревића и Добривоја, који се упокоји као дете. Након упокојења цара Душана власт је преузео његов син Стефан Урош V, познат као Урош Нејаки, а када се и он представи Богу, почеше за власт да се споре остале велможе и као један од моћнијих истакао се кнез Лазар, те је под својом управом од 1371. године имао велику територију. Напади Турака су бивали све чешћи и први сукоб кнеза Лазара и његових војсковођама са једне стране са Отоманима са друге збио се 1380./1381. године, када су их Лазареви људи победили на Дубравици код Параћина. Затим је уследио сукоб 1388. године у Босни код Билеће, када су Турци опет поражени. И затим бој на Косову пољу 1389. године, односно 6897. године по старом календару, како и пише на мермерном стубу на месту погибије кнеза Лазара, који је подигао и епитаф написао његов, тада још малолетни, син Стефан. Живео је кнез Лазар баш као што је и умро – по правилима Божији, са вером у Јединога Бога, те је и његов избор за Царство Небеско био очекиван, а тиме испуни и речи Његове: „Од ове љубави нико веће нема, до ако ко положи живот за ближње своје.“ (Јеванђеље по Јовану 15:13).
Прогласише кнеза Лазара светим неколико година након погибије, а већ 1390./1391. године његове мошти пренесе народ из Митрополијске цркве у Приштини у његову задужбину манастир Раваницу, бежећи пред најездом Турака. Тако креће пут светитељев заједно са народом, те су мошти његове почивале и у Београду, у Сент Андреји, а затим у манастиру Врдник – Нова Раваница на Фрушкој Гори, где почиваше до Другог светског рата. По почетку Другог светског рата Србију разделише и Срем, где се налази манастир Врдник, потпаде под управу Независне Државе Хрватске и усташе почеше своја пустошења, те 1942. године почење и у Срему православне светиње пљачкати и скрнавити, те народ мошти Светог цара Лазара пренеше на безбедно у Саборну цркву у Београду. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве 1954. године донео је одлуку да се мошти Светог кнеза Лазара пренесу у манастир Раваница и одлука би спроведена на шестоту годишњицу боја на Косову 1989. године. Кивот је кренуо из Београда из Саборне цркве на Видовдан 1988. године и до августа 1989. године, био је у манастиру Врдник, затим Озрену, Троноши и Ћелијама, те Шапцу, Ваљеву и Крагујевцу, па у манастирима Жича, Љубостиња и Павлица и пренет је на Косово на Газиместан, где се зби бој на Косову и где би одржан помен. Затим је боравио у манастиру Грачаница, где служише свечана видовданска богослужења, па пренеше мошти Светог кнеза Лазара преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија у Раваницу, где и данас почивају и опомињу да „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“.
Овај дан је посвећен и свим палим борцима српским за одбрану отаџбине и слободе у свим вековима. Поуке Светог владике Николаја Велимировића: „У ово време сумње и смутње потребне су нам две снаге: једна унутрашња, за одбрану душе, и једна спољашња, за одбрану отаџбине. Пример за обе снаге имамо у косовском кнезу. Он је душу своју венчао за небо, а живот свој жртвовао за отаџбину. Живот за отаџбину не може се жртвовати, док се претходно душа не венча за небо, за једну вредност вишу од сваке земаљске.“
Текст гласи: „Човече који српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те са њима и камену природу, мене крстозначног као стег, видећеш како посред поља управно стојим. Да не проминеш и да не превидиш као нешто залудно и ништавно, но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због ког узрока и како и зашто ја стојим овде, јер истину ти говорим, ништа мање од живога, да ћу вам изнети у суштини све што се збило. Овде негда бејаше велики самодржац, чудо земаљско и рига српски, звани Лазар, кнез велики, побожности непоколебими стуб, доброразумља пучина и мудрости дубина, огњени ум и заштитник странаца, хранитељ гладних и миловање ништих, скрбних миловање и утешитељ, који воли све што хоће Христос, коме иде сам по својој вољи и са свима својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Мужеви добри, мужеви храбри, мужеви, ваистину, у речи и у делу који се блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени, многи коњи изабрани и златоседлани, сведивни и красни коњаници њихови. Свеплеменитих и славних као какав добри пастир и заштитник, мудро приводи духовне јагањце да у Христу добро скончају и приме мучења венац и вишње славе учесници буду. И тако сложно велико безбројно мноштво скупа с добрим и великим господином, добром душом и вером најтврђом, као на красну дворану и многомирисану храну на непријатеља се устремише и праву змију згазише и умртвише дивљу звер и великог противника и неситога ада свејадца, велим Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василсково, па са њима и не мало других. О чудеса Божијих судбина, ухваћен би храбри страдалац безаконим агаренским рукама и крај страдању добро сам прима и мученик Христов постаје велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука тога убице, сина Амуратова, И све ово речено сврши се лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна. ”
Снежана Недић
