Мирко Поповић из Регуларног тела за обновљиву енергију (РЕРИ) објашњава за лист “Нова” да је издавање интегрисане дозволе захтеван процес јер она обухвата дозволу за управљање отпадом, дозволу за управљање водама, процену утицаја на животну средину, контролу штетих емисија…
“Зове се интегрисана зато што интегрише и контролише све те процесе. Она ствара предуслове да највећи загађивачи раде у складу са најбољим доступним техникама и да не загађују животну средину преко дозвољене мере”, каже Поповић И додаје:
“Због тога је она скупа и захтева ангажовање великог броја стручњака. За сада се показало да ни држава ни загађивачи немају капацитет да тај процес спроведу, због чега се све по други пут одлаже”.
Одлагање крајњег рока за издавање ове дозволе постројењима попоут термоектрана, тешке индустрије, постројењима за управљање отпадом, не дешава се први пут. Последње померање обавеза десило се 2015. када је како крајњи рок постављен 31. децембар 2020. године, а сам закон датира још из 2004. године.
“Администрација за то време није оспобљена да то ради. Локалне самоуправе, које носе део одговорности за издавање дозвола, уопште немају никакав капацитет за то. У Министарству за заштиту животне средине ради јако мали број људи на тим дозволама, мислим да нема више од три особе”, каже Поповић и додаје да не види због чега би се и у наредне три године ишта променило.
“Ово што се сад десило је још једна снажна порука загађивачима: “Само наставите тако као што сте радили, ми ћемо да вам одлажемо ту одлуку у недоглед јер нисмо заинтересовани да се тај Закон примени. То је суштина приче. Ништа нам не обећава да се 2025. неће десити ново одлагање”, сматра програмски директор РЕРИ.
У међувремену, како каже, ти загађивачи послују не само без интегрисаних дозвола, него и без дозвола за управљање отпадом и без планова за управљање отпадним водама, крше ниво емисија штетних гасова опасних по животну средину и здравље.
“Погледајте у Бору шта се дешава – они имају прекорачења емисија више пута годишње која прелазе ниво који угрожава здравље људи. Да имају интегрисану дозволу они би прво имали план како да то спрече, а друго, могли би да буду санкционисани. Држава је продужењем рока загађиваче ослободила одговорности, отклонила је могућност да то што раде буде привредни преступ”, објашњава.
Према тренутном попису обвезника интегрисане дозволе у Србији би требало да има 227 постројења, а издато је свега 46 дозвола. То значи да постоји 181 постројење без дозволе, а мађу њима се налазе и све српске термоектране, које спадају највеће загађиваче животне средине у Европи.
“Што се тиче термоелектрана, оне би требало да имају интегрисану дозволу, а оне немају ни употребну, немају ништа. То су практично објекти који своју делтаност обављају илегално”, наглашава Поповић.
Сматра да је држава изменом овог Закона још једном показала да није одговорна ни према коме, ни према грађанима ни према Европској унији, која је очигледно изузетно попустљива према Србији када је у питању примена прописа из области заштите животне средине.
“Да би се овај Закон спровео у дело држава мора да буде одговорна, транспарентна, да поштује процедуре и да има одговарајуће стручне и административне капацитете – то је оно од чега све Владе Србије беже, беже од јасно дефинисаних одговорности и према грађанима и према закону”, поручује.
Због попуштања загађивачима Србија добила награду Фосил дана
Србија је у току самита Уједињених нација у Глазгову добила титулу „Фосил дана“, коју Мрежа за климатску акцију додељује земљама „које чине највише да постигну најмање“ у борби против климатских промена.
Као главни разлог за доделу ове награде, мрежа је навела одлуку Владе Србије да допуни Закона о интегрисаном спречавању и контроли загађивања у корист великих загађивача. Како је наведено у саопштењу, овим изменама су електране на угаљ добиле слободу да наставе с пословањем као и обично, без потребних еколошких дозвола и то још три године.
Милена Илић Мирковић Нова
