Здравко Понош, председник покрета Србија Центар – СРЦЕ, је у интервјуу за портал Глас Шумадије у Крагујевцу изјавио да је Александар Вулин, министар унутрашњих послова Србије, „ходајућа афера“.
„Вулин је ходајућа афера. Од када је СНС на власти, он је са собом вукао афере. Сасвим је сигурно да то што се нашао на листи санкција, није неутемељено. И сасвим је сигурно да је томе што се нашао на листи санкција, претходило неко упозорење“, изјавио је Понош.
Понош је поставио питање зашто је Вучић поставио Вулина на чело БИА-е, истичући да није стручност била мерило, већ лични односи са Вучићем.
„Да ли је Вулин постављен само да би пратио независне новинаре и опозиционе политичаре? Или је, ипак, био задужен за те сумњиве послове о којима се говори у акту о санкцијама? Тај акт скреће додатну пажњу на случај Јовањица и коинцидира са сведочењем инспектора Митића о случају Јовањица у којем се указује да су криминалне и нарко активности обављане уз учешће државних службеника из безбедносних структур. Службенике из различитих безбедносних структура у пројекат Јовањица могао је да заједно ангажује и увеже само неко ко је изнад свих тих различитих безбедносних структура. Ако је то тачно, што по свему судећи јесте, имамо велики проблем“, изјавио је Понош.
Понош је такође нагласио да је народ на протестима и пре америчких санкција Вулину и пре Митићевог сведочења затражио оставку Вулину и Гашића.
Понош је изјавио да су непримерене изјаве Александра Вучића којима је покушао да релативизује аферу са Вулином, укључујући оне о кокаину у Белој кући и Вучићево хвалисање да је својевремено и он био под санкцијама. “Ништа добро Србија није добила скидањем Вучића са санкција. Управо супротно – његовим довођењем на власт, Србија и њени грађани стављени су под својеврсне санкције под којима живимо од 2012.”
Говорећи о откривању ботовске мреже СНС, Понош је истакао да цела ботовска архитектура коју је СНС развила представља озбиљну корупционашку аферу и злоупотребу. “Ови људи, по правилу су запослени у јавним предузећима, тамо примају плате, иако углавном не поседују одговарајуће квалификације за посао, а често га нису ни обављали него су се само формално водили на тим радним местима, а примали плате за ботовање. Они су били плаћени из буџета, нашим новцем, да шире говор мржње и нападају политичке противнике, новинаре, свакога ко име реч критике о режиму. Они су били инструмент којим је режим формирао аттмосферу насиља у друштву против које се подигао народ на протест”, каже Понош.
