„По мени људи који се баве јавним здрављем у развијенијим земљама и који се баве јавним здрављем кроз проблем загађења ваздуха, ја мислим да они кад виде да код нас умре 10 хиљада људи годишње од загађења ваздуха да се крсте и левом и десном руком. У том свету то је неприхватљиво велики број, то је број који треба да буквално упали све аларме да озбиљно нешто није у реду“, каже у интервјуу за ЦИНС професор Владимир Ђурђевић.
Док најновији Годишњи извештај о стању квалитета ваздуха у Србији још једном потврђује да је у већини места ваздух загађен, а да престоница у томе не заостаје, пред изборну трку из Владе поручују да је ваздух у Београду данас бољи него 2011. Како надлежни доводе јавност у заблуду при извештавању о загађењу, због чега се код нас и даље не пали црвена лампица за ову тему, шта је решење да убудуће знамо више о томе како ваздух који дишемо утиче на наше здравље, само су неке од тема о којима смо разговарали са професором Физичког факултета Владимиром Ђурђевићем.
У последњем извештају о квалитету ваздуха Агенције за заштиту животне средине (СЕПА), пише да је, у поређењу са другим европским градовима, ваздух у Београду 2022. био умереног квалитета. Ако је Београд такав, а међу најзагађенијим је местима код нас, је л’ то значи да стање и није толико лоше?
Подаци Европске агенције за животне средину кажу да је Србија на дну листе земаља Европе у смислу квалитета ваздуха и наша земља има ваздух који је најмање 50% лошијег квалитета од најгоре земље Европске уније.
Како онда извештај сугерише другачије?
По мени је то поглавље у извештају смишљено да би људима улило неку лажну наду да можда није толико лоше. Они се позивају на ИQАир Wорлд Аир Qуалитy Репорт који је приватна апликација. Испада сад да је ИQАир неки референтни систем, а референтни систем постоји и зове се Европска агенција за животну средину. Наша Агенција за заштиту животне средине је њен члан. Једино с ким ми можемо да се такмичимо су Босна и Херцеговина и Северна Македонија. С њима се нон-стоп смењујемо, али никад се не деси да ове три земље нису у огромном заостатку у односу на све остале у Европи.
Годинама су узрок лошег ваздуха у Србији такозване суспендоване ПМ10 честице које директно продиру у плућа и погоршавају стање људи са срчаним и плућним болестима. Подаци из извештаја показују да је 2022. у тим честицама било тешког метала арсена више него што би смело у Београду и Бору. Зашто?
ПМ честица је као нека чупава лоптица и у њој има свега и свачега – сумпора, арсена, олова и тако даље. Чак и ако врло мали део ПМ честица чини арсен, показује се да је та концентрација канцерогена и зато се прати. Углавном у близини великих индустријских постројења ПМ честице буду богатије тешким металима него што је просек. Људи мисле да је Београд ван, али не постоји град у Европи који на раздаљини у кругу од 70 километра има тако велике термоелектране као што су ТЕНТ и Костолац. Београд је у епицентру екстремног индустријског загађења.
Али није само Београд прекомерно загађен. На листи су, између осталих, и Ваљево, Ужице, Смедерево, Нови Пазар. У некима је проблем индустрија, али није само то, зар не?
У свим градовима и даље има пуно локалних котларница које користе мазут – по школама, болницама, вртићима. Мазут је најнееколошкије гориво које постоји. Кад причамо о индивидуалним ложиштима сви одмах мисле ’а то су шпорети у кућама’, али један добар део су те локалне котларнице. Једна таква може да буде као хиљаду кућа.
Такође, сви градови који су у западној Србији – Ваљево, Ужице, Нови Пазар, Косјерић – поред тога што имају у близини велике загађиваче, су у котлинама. Сад би људи рекли ’они су значи осуђени да имају лош ваздух’ јер генерално у котлинама је лакше да се накупи загађење. Међутим, неповољан положај тих градова их само ставља више на листу приоритета у смислу да тамо треба још више да се води рачуна о томе ко шта сагорева и ко колико загађења емитује јер знамо да ће у њима да буде горе.
Израда плана за побољшање квалитета ваздуха и на националном и на локалном нивоу, подразумева да треба да се дефинишу такве мере, да нема прекорачења граничних вредности, које дефинишу чист ваздух, без обзира колико су лоши метеоролошки услови, или неповољни географски услови. Неповољна локација неког града је само изговор, и не може бити оправдање.
Шта би требало урадити да би извештаји СЕПА-е били бољи?
Сваке године извештај о квалитету ваздуха у Србији треба да садржи поглавље које се односи на здравље становника и утицај квалитета ваздуха на здравље. То би по мени било најпоштенији начин комуникације стања квалитета ваздуха. Кад то буде почело да се појављује у извештајима ја ћу сматрати да су они релевантни јер се људи баве квалитетом ваздуха због јавног здравља. Квалитет ваздуха је један од пресудних елемената који детерминише квалитет живота у некој земљи међу људима. Вероватно је важније од тога да ли идете у теретану или не, да ли једете броколи или не једете броколи. У случају неких болести је пресудан и земље које се баве овим проблемом од краја осамдесетих или средином деведесетих година су јасно показале да што је ваздух чистији, да су људи много здравији и да због тога цело друштво има огромне бенефите. Цела прича о квалитету ваздуха у ствари треба да буде здравствена прича.
Зашто тога онда нема у извештају?
Прво је та наша филозофија да не дижемо панику. А сви људи ће рационалније и боље да реагују на реалне информације кад им се нешто објасни због чега је тако. Неће нико сад да падне у стање панике зато што је сазнао овакве бројеве, него ће само да буде спремнији на неки начин да поведе рачуна и о свом здрављу и о здрављу породице.
Друго то што је решавање проблема квалитета ваздуха 75% у рукама надлежних институција – у рукама је Владе, иако се често грађани позивају да би требали да се укључе у поправљање квалитета ваздуха типа ’возите се градским превозом, не ложите пластику у шпоретима, не палите стрњику’ и тако даље. У рукама је Владе, а њима се не свиђа да им неко каже ‘еј људи ништа не радите, ви сте ти који су први одговорни за лош квалитет ваздуха’.
Влада Србије је недавно саопштила да је ове године у Београду било само 24 дана са повећаним загађењем ваздуха, а да их је 2011. године било око пет пута више. Како коментаришете то поређење?
Министарство заштите животне средине селективним информацијама и без објективног сагледавања околности доводи у заблуду да је квалитет ваздуха у Србији данас бољи него пре десетак година – што је далеко од истине. Пореде са 2023, која још траје, што је потпуно неадекватно пошто су пред нама новембар и децембар током којих се, између осталог, очекује и врхунац загађења у Србији.
Један од објективних начина да се уочи дугорочно смањење загађења у некој земљи је праћење броја превремених смрти услед загађења који би требао да опада уколико ваздух заиста постаје мање загађен. За случај Србије, процена превремених смрти услед загађења ваздуха се кретала од око 12 хиљада 2010. године до 14 хиљада 2020. Тако да видимо да нема никаквог систематског побољшања у квалитету ваздуха.
Чије су то процене?
То је процена Европске агенције за животну средину. Њихова средња процена је 14 хиљада а наша 11 хиљада. Разлика није суштинска, у питању је десет плус хиљада. Србија најгоре стоји по питању превремених смрти због загађења ваздуха у Европи.
По мени људи који се баве јавним здрављем у развијенијим земљама и који се баве јавним здрављем кроз проблем загађења ваздуха, ја мислим да они кад виде да код нас умре 10 хиљада људи годишње од загађења ваздуха да се крсте и левом и десном руком. У том свету то је неприхватљиво велики број, то је број који треба да буквално упали све аларме да озбиљно нешто није у реду.
Зашто код нас не пали те аларме?
Зато што неће код нас нико да се тиме бави. Прво та индустријска загађења не сме нико да пипне. Зиђин нико не сме да дира јер у великом делу доприноси бруто домаћем производу. Смедерево нико не сме да дира због радних места. Сви ти велики загађивачи немају никакву контролу у смислу тога шта раде, шта излази из њихових оџака. Термоелектране и ова два велика загађивача и цементаре, сви су буквално пуштени да раде шта хоће само да би се привредна активност одржала на нивоу који смо замислили.
Kanjonske ulice
U izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine se navodi da je u Bulevaru Despota Stefana u Beogradu zabeleženo prekoračenje vrednosti azot dioksida. Zašto baš tu i šta to znači?
Ta ulica je tipična kanjonska ulica gde su zgrade maltene do kolovoza. Vrlo su uski trotoari, visoke su zgrade i napravljen je taj urbani kanjon i zagađenje iz saobraćaja se vrlo sporo širi u okolni prostor, ostaje tu na ulici. Kad bi neko hteo da sluša i razmišlja, prilikom novogradnje to ne bi trebalo da se radi. Oni pokušavaju da maksimalno iskoriste placeve koje imaju i da sabiju trotoare, da prođe jedan čovek i to ono po strance. Nenormalno. Time oni na mikro nivou narušavaju ekstremno kvalitet vazduha i kad bi bila neka pamet u vezi tog planiranja izgradnje grada trebalo bi da se zabrani u nekim mestima gde ne postoji već ta kanjonska struktura.
Foto Cins printskrin Vladimir Đurđević; Foto: Zoran Miodrag/CINS
Јована Томић Цинс
