За ову прилику изабрао сам једно апсолутно непопуларно место, још једну локацију поред које пролазите аутопутем Београд-Ниш, а на коју већина није обратила пажњу.
Ова пикантерија зове се Голо брдо и тешко га је уочити са аутопута, али ако бисте након кружног тока који води ка Икеи, скренули ка бившем Траншпеду, након 1 км пута паралелног са аутопутем, дошли бисте до почетне тачке за хајкинг. Приметили сте многобројна брда, која се смењују са ваше леве стране, између Бубањ потока и Икее
Тај низ почиње са брдом Бандере и Чот, о којима ће бити речи у наредним текстовима и на око 5 км, долазимо до нашег данашњег Голог брда.
Стаза полази стрмим ораницама, после којих се долази до шумског појаса, након којих се пење ка ливадама. Стаза је једним мањим делом зарасла у жилавом и бодљикавом корову, па је корисно рачунати и на то.
Путем који вијуга, након тачно 1.5 км узбрдице, долази се до врха гребенског брда, одакле пуца поглед ка Авали на западу и ка Дунаву у правцу истока. Десно, водоток Дунава наслања се брдо Ритопек, док се у даљини са леве стране виде Винчанско и Милићево брдо. Голо брдо је иначе и двомеђа између Врчина и Болеча.
Стаза одатле, може да се продужи кроз жбунасто растиње до једне прелепе ливаде са кошницама, одакле је леп поглед на шуму, изнад које вири Авала. Таква тура је укупно 8 км. За оне који воле дуже стазе, могуће је наставити у правцу Дунава, прећи Смедеревски пут и у том случају, стаза се завршава на највишој тачки Ритопека, са лепим погледом на реку. Оваква стаза има укупно 22 км. На путу се смењују ливаде, шуме и воћњаци.
Ова брда су давно насељавали Келти. У блиској историји, некада је један, не тако мали део ових брда, био главни ресурс ПКБ-а (Пољопривредни комбинат Београд) у снабдевању храном престонице.
Обзиром на не тако славан завршетак комбината и ова брда су изгубила своју улогу у прехрани. Како је један део земље био одузет пољопривредницима, после вишедеценијских судских спорова и даље обрадиво земљиште није враћено власницима.
Да штета буде већа, ни данас се неексплоатишу пољопривредни ресурси осим оних у приватној својини.
Што се вегетације тиче, у шумским појасевима виђа се доминантно храст, док ливаде лети миришу божанствено на колоније дивље менте! Лично је неретко наберем и стављам у хладну лимунаду.
Животињски свет је овде богат. Отисци дивљих свиња свуда су унаоколо, што указује на њихов велики број на овим брдима. Такође се срећу зечеви и фазани. И овде би требало скренути пажњу на велики број крпеља, мада бројчано варирају од године до године. Дешавало се да се појаве и средином фебруара, с обзиром да последњих година имамо прерано пролеће.
Проблем ових брда је и незаконита сеча шуме, јер област је практично без надзора. Овим путем се скреће пажња надлежним институцијама да спроводе инспекцију овим крајевима, по службеној дужности.
Све у свему, ово је идеална локација за оне који воле да ходају некомерцијалним стазама. Ускоро ћу се постарати да стаза буде и маркирана, јер је једва могуће наћи прави пут до врха, а вегетација неумољиво, за свега годину дана, потпуно измени изглед стазе у неким деловима.
Ово је такође фантастично место и за све заљубљенике у залазак Сунца, јер је овде јединствена тачка са које се залазак сачекује иза Авале, која је тачно прекопута ових ливада на врху брда, а која лети миришу на дивљу нану.
Интимно, највише волим да понесем расклопиве столице, после ходања да седнем на врх брда, и сачекам крај дана са пријатељима.
Serijal tekstova „Divljine Beograda“ piše Nemanja Jovanović
Foto Немања Јовановић
П. В. П. Н1
