Око три сата возили смо се разним градским аутобусима, преседали на више различитих локација, а број контроле која нам је ушла у превоз био је… Погађајте!
Хапшење људи који немају карту, туче и окршаји с контролорима и комуналцима и још много тога непријатног, само су неке од ситуација које су последњих месеци узнемиравале Београђане и оне који би се затекли у градском превозу.
Како бисмо се уверили колико често контрола проверава превоз и да ли је некако могуће заобићи је, решили смо да направимо мали тест.
Око три сата возили смо се аутобусима, преседали на више тазличитих локација, а број контроле која нам је ушла у превоз био је… Нула!
Почетно стајалиште: Земун.
У Главној улици улазимо у аутобус број 17 и возимо се пар станица. Четири је сата после подне, “шпиц”. Маса путника клацка се у возилу, враћајући се с посла, док млађи весело чаврљају о школи, изласцима и догађајима који су на њих оставили утисак.
На неколико минута чује се гласно “бип” које означава очитавање “Бус-Плус” картица.
Силазили смо код старог Меркатора, па је цела рута трајала нешто мање од 15 минута. За то време није било контроле.
Први аутобус који је наишао била је осамдесет петица. Нема гужве. Напротив, више од половине места је било празно. Сели смо на једно и упутили се ка следећем одредишту. Око пола сата је прошло док смо стигли до “Блока 42″. Првих 40 минута вожње прошло је сасвим мирно, без “Бус-Плусовца” или комуналаца.
Опет силазимо и мењамо превоз.
Код Бувље пијаце на Новом Београду одмах смо ухватили аутобус бој 95 и упутили се ка центру. Ту је гужва кулминирала. Толико је људи да више не може ни да се уђе, ни да се изађе. Због гужве смо остали у овом аутобусу и сат времена путовали до Борче 3.
Да ли нас је тог дана послужила срећа, не знамо, али, једно је сигурно – од контроле ни трага, ни гласа!
Што се путника тиче, оквирно свака пета или шеста особа откуцавала је карту (ово наравно не значи да су се остали шверцовали, јер је могуће да код себе имају месешне или годишње повластице). У Борчи смо окренули круг и упутили се назад, а од почетка путовања прошло је мало мање од два сата.
Иако нисмо променили огорман број аутобуса морате признати да је у данашње време јако тешко користити градски превоз, а да не налетите на кондуктере, поготово оволико дуго.
А сад, правац центар града. Опет деведесет петица и опет гужва.
И опет без контроле.
Стижемо на Зелени венац где се празни пола аутобуса. Овде смо “убили” још 40 минута, минимум, а блиски сусрет с “риџама” нисмо имали.
Силазимо кроз пролаз и упадамо на линију 84 која нас вози назад до Земуна. Код Ушћа смо помислили да су нас кондуктери коначно ухватили, међутим, неколико момака су само носили торбице око врата.
– Каква параноја – помислили смо.
Како ли је оним људима без карте, који стално морају да буље кроз прозор, чекајучи “беле мајце”?
Кад смо били код поште у Земуну, прошло је нешто више од три сата вожње. Наше путовање имало је срећан крај, јер контроле није било. Иако на први поглед звучи немогуће, заправо је могуће – све што вам треба је мало среће.
Али, ипак вам саветујемо – купите карту.
