У Србији се, званично, сваке недеље догоди бар један случај сексуалног злостављања. Страхује се да се за велики број оваквих случајева не сазна. Напасници из нижих социјалних слојева
У СРБИЈИ се сваке недеље, у просеку, пријави бар једно силовање! Тај податак је прилично алармантан, посебно кад се зна да је у овим случајевима прилично велика и „тамна бројка“ – пракса је показала да на једно пријављено буде још најмање три непријављена силовања.
У Одсеку за сузбијање крвних и сексуалних деликата УКП МУП Србије, кажу нам да жене углавном не пријављују силовање, јер их је срамота.
– Ако су удате страхују и да ли ће им брак после тога опстати, да ли ће супруг поверовати, како кад деца сазнају? Уколико се случај деси у малој средини плаше се осуде, коментарисања и понижавања околине – објашњавају у полицији неке од разлога „тамне бројке“.
Наводе и да је проценат расветљавања овог кривичног дела прилично висок и да силоватељи углавном заврше иза решетака.
Највећи број женских жртава је између 15 и 40 година. Напаствованих има и међу мушкарцима, и то најчешће тинејџерског узраста од 12 до 20 године. Лани је међу жртвама било и жена старијих од 60 година.
– Баке живе саме у сеоским срединама, деца су отишла у градове или иностранство, и ту су учиниоци најчешће из истог или суседног села – наводе у полицији. – Они знају да је старица сама, да прима неку пензију, углавном се зна и колико, свраћају код ње, а онда најчешће када су у алкохолисаном стању долазе у кућу код старице, траже паре, истуку је, силују и, на крају, испретурају кућу у потрази за новцем. Проблематична су и села уз границу, где долазе странци да раде физичке послове. Они временом упознају људе, знају ко је сам, где живи, онда се напију, улазе насилно у куће и силују.
У одсеку за крвне и сексуалне деликте причају да трауме женама које су силоване остају целог живота.
– Прва реакција код жене је стање шока, не могу да прихвате шта им се десило, затим почну да криве себе, да ли су то могле избећи, осећају се збуњено, упрљано – причају наши саговорници. – Неке упадну у депресију, не желе контакт са спољашњим светом, а некада се одају алкохолу или траже спас у лековима.
Не могу све жене да се изборе са тим и многе нису успеле да се извуку из такве ситуације. Неке су, да би започеле нови живот, промениле и посао и место у којем су живеле. Хоће ли успети да се опораве често зависи од тога да ли имају подршку породице, околине и желе ли помоћ лекара и стручњака.
Дугогодишња пракса полицајаца са силоватељима показује да уколико неко у детињству или тинејџерском периоду трпи сексуално злостављање у породици или од рођака и познаника који их причувају или од старијих у дому за незбринуту децу где одраста, велика је вероватноћа да ће таква особа израсти у будућег насилника и потенцијалног силоватеља. Они из неког разлога прихватају такав начин понашања.
– Напасници су најчешће из нижих социјалних слојева, често без сталног запослења или места становања – препричавају своја искуства оперативци полицији. – Уколико су непознати учиниоци, онда они за силовање бирају неосветљена места, у близини паркова, хаустора, усамљених аутобуских стајалишта, а жртви прилазе уз претњу пиштољем или ножем. Није занемарљив ни број силоватеља који потичу из криминогених средина, али и образованих, имућних људи, који лажним обећањима користе прилику да обљубе неку жену. Неретко се дешава и да бивши момак не може да поднесе раскид и да та девојка више није његова, па је силује да би се осветио.
БЛАГЕ КАЗНЕ
ОПЕРАТИВЦИ који раде на случајевима сексуалних деликата листом сматрају да су казне за силовање, које предвиђају од три до 12 година затвора, исувише благе.
– Ево вам пример, силована је бака, полиција ухапсила учиниоца, он је осуђен, добио шест година робије, изашао након три због амнестије и после неколико дана починио тешко убиство, врло насилно и покушао да силује девојчицу млађу од 14 година – прича нам један од инспектора. – Чак 90 одсто силоватеља кад изађе из затвора понови то дело. Неки га почине и кад викендом изађу на одсуство, а онда се врате у затвор.
ЛАЖНЕ ПРИЈАВЕ
ПОЛИЦИЈСКИ службеници се с времена на време срећу и са лажним пријавама силовања. Кад јој се предоче докази, жене које су поднеле пријаву у највећем броју случајева признају полицији да се дело није десило и објасне мотиве зашто су то учиниле. Најчешћи разлог је освета некој особи, страх од родитеља због лоших оцена, касних излазака…
ЛЕЧЕЊЕМ КОНТРОЛИСАТИ АГРЕСИВНОСТ
ПРОФЕСОР Медицинског факултета и начелник у Клиници за психијатрију КЦС др Иван Димитријевић, објашњава нам да су силоватељи поремећене особе, које имају тешкоће око контриолисања сопствене агресивности.
– Они су од детињства склони антисоцијалним поступцима, а многи од њих имају и поремећај личности – наводи професор Димитријевић. – Најчешће нису лечени, а породица и друштво нису озбиљно схватали њихове раније агресивне поступке. Пракса говори да су многа силовања повезана и са употребом алкохола и дрога.
Професор Димитријевић наводи да би локалне заједнице требало саме да боље препознају несоцијалне личности и понашања, која могу бити показатељи и неког њиховог агресивног чина у будућности.
С. Ј. МАТИЋ Новости