Јуче сам замало умрла. Смрт и ја смо се врло фино договориле како се то ради – спакујеш све своје ствари, испразниш стан у коме живиш сам (пре праве смрти морате живети сами), узмеш кофер и нестанеш. Нервирају ме људи који непрецизно умиру. Увек сам била ритуална чистуница, зидала себе-стуб и заправо сам од првог плакања тежила само смрти. Наравно да никакав тестамент нисам написала, јер ништа нисам оставила. Умрети је математичко, детективско умеће.
Права смрт се гнуша спровода, тако да сам сама отходала до гроба. Уосталом, када си својевољно мртав, презиреш помисао на кукање, ридање и безразложно мајмунисање око себе. Таман када сам се толико обожавала јер сам и последњи задатак одрадила професионално, смрт се незрело поиграла са мном. Испред мене је проседи човечуљак, свакако жив, чистио и уређивао парцелу своје жене. Додатно ме је изнервирало што сам тиме установила да је и она једна од лажно умирућих.
-Добро вече! Овде је тако дивно…
Хеј, ја сам м-р-т-в-а и нико не би смео да ми се обраћа. Наставила сам да корачам, али је стари крв-ник лупио два пута. Узалуд сам покушавала да се охладим и избегнем трзаје живота.
-Добро вече, не знам колико је лепо, ја баш кренула ка парцели осамдесет осам, а онда ми лепота неће бити битна, ха-ха. – рекох бесна што је лупање толико постало јако да сам се чак и насмејала.
-Сваки дан и свако вече долазим овде. Променим цвеће, очистим каменчиће које су разнели пси. Хоћете ли да видите слику коју сам изабрао? Па да ме по њој генерације памте.
Желела сам да вриснем и објасним му да се тако не умире и да све време одржава своју жену у животу. И пре него што је бујица прецизних информација излетела из мене, схватила сам да човек сређује празно место. Своје! празно место. Мртву жену сам измислила, јер у мору презимена која су стајала на плочама, ниједно се није поклапало са његовим.
-Натан Даро, драго ми је. (Прихватила сам руку по цену живота). Живим неколико блокова одавде, није ми тешко да се прошетам до будуће куће. Шта ћеш, цурице, све нас то чека једног дана. Парцела осамдесет осам је право, за петнаестак минута си тамо.
Најнормалније се понудио да крене са мном, да ме лепо смести тамо где сам кренула да легнем. Разложно ми је објашњавао да му никако неће бити тешко да мења цвеће и код мене. Увек ће ми доносити црвене руже, да се слажу уз капут. Испитивао ме је о важним и неважним ситницама из минулог живота, затим предлагао натпис на плочи. Захваљивао се што ме је упознао у последњем тренутку и заклињао да ће ме увек памтити. Сметено сам се изврпољила из сумануте ситуације у којој сам се нашла, мрмљала сам му да остане збогом до следећег виђења, иако су ми те речи деловале невероватно нетачне. Сва крв је струјала телом, срце је лупало и јаче но пре смрти. Узалуд сам стишавала живот, јер је одјек његовог последњег поздрава одзвањао тупо и болно на мојим грудима.
-Живели! Ж и в е л и! Жииииивеееееееелиииии!
Ето, тако сам замало умрла. П.С. Свима вам је вероватно јасно да након овога Натан Даро узалуд чисти своје гробно место. Заиста, права смрт није блага као живот; никада нам не опрашта неопрезне сусрете.
Анамарија Миловановић
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
