„Улази девојчица од 12 година на врата, спушта се на колена и почиње да љуби и грли старију сестру, сва уплакана, понављајући да ће јој бити боље и да се не плаши. Плачу обе, окрећем главу на страну, јер схватам да ми иду сузе, плачем и ја“
Маја Пауновић, здравствена радница из Крагујевца, на свом Фејсбук профилу поделила је причу о малолетним девојчицама чија мајка болује од тешке болести, због чега их је отац напустио, па су сад препуштене саме себи.
– Не пишем о послу јер у Ургентној служби свега има осим лепих ствари – тачније има понекад, али све мање и ређе – овако је почела причу о трагедији свих нас, коју је ових дана доживела на свом радном месту.
Како је Пауновићева навела, у току њене смене, екипа хитне помоћи отишла је на терен у једну основну школу, из које им је јављено да се девојчица од 14 година онесвестила на часу физичког.
– Стижемо за 4,5 минута на лице места. Утрчавамо са свом опремом, видимо бледу мршавицу која стидљиво седи на столици и грицка маковњачу. Буде нам драго, био је у питању колапс, добро да није нешто горе. Проверимо све виталне параметре, боље је. Питамо је шта је јела за доручак, одговара да није ништа. Објашњавамо јој да мора, нарочито када има први час физичко… И онда креће прича – пише Маја Пауновић.
У тој причи, која, како је сама рекла, убија и доводи до питања “када смо стигли до понора?”, ради се о девојчици која има мајку оболелу од мултипле склерозе.
Та жена је некада била учитељица, али је сада полупокретна и на сталним терапијама, због чега није у стању да ради.
Девојчица која се од глади онесвестила у школском дворишту има и сестру од 12 година. Лекарима је рекла да их је отац оставио када се мајка разболела, откад нема ко да брине о њима.
Усред зиме су без јакне и у летњој гардероби. Деца из разреда скупљају новац да им купе доручак, гардеробу, али се оне никад не жале, никад не кажу да им је хладно, да су жедне или гладне – срећне су што имају мајку и сматрају да треба да трпе и живе тако.
Маја Пауновић даље наводи да су потом позвали њену млађу сестру да буде уз њу пошто се уплашила.
– Улази девојчица од 12 година на врата, спушта се на колена и почиње да љуби и грли старију сестру, сва уплакана, понављајући да ће јој бити боље и да се не плаши. Плачу обе, окрећем главу на страну, јер схватам да ми иду сузе, плачем и ја, али се трудим да ме не виде. Приберем се, осмехнем и питам сестру да ли је јела, а она каже “нека, добро је мени, нема везе, могу ја да не једем, помозите сестри.”
Угризем се за усну да ми не крену сузе опет. Социјална служба, све установе, нису нашле за сходно да овој породици помогну. Питам се за шта су ова деца крива, за болест мајке, за несавесност оца или за државу која је неуређена толико да за овакве породице нико не хаје? Да ли можемо овако да поступамо с децом, као да их имамо за бацање? Каква ће та деца бити кад порасту?
Возимо сестру до болнице да буде бар неки дан на педијатрији. Млађа је испраћа у сузама, а мени остаје терет у грудима. Нема даље, ово је зло – написала је Маја на свом статусу и запитала се колико оваквих породица има у Србији, колико болесних мајки и очева и колико гладне деце, а колико тајкуна и политичара који уживају у благостању узимајући баш од оваквих породица.
