„Оно што смо видели да доживљавају на суђењу Радошу Миловановићу, човеку који је дуже директор фабрике ‘Милан Благојевић’ него што сам ја жива а нисам млада, то је фрапантно“, истакла је Глигоријевић у Новом дану.
Додаје да породица у Лучанима, месту са 3.500 становника, већ живи у изолацији, да им се људи на улици не јављају, да је сестра добила отказ, а отац и даље с тешком муком ради у фабрици.
„Милован мора да попије шаку лекова да би могао да одради смену. Све га тамо подсећа на сина. Није у стању да баци кесицу кафе која је остала иза сина… Обоје (Милован и Мирјана) иду на психотерапије у Чачак и они живе у језивој атмосфери, и то тако траје већ годинама“, објашњава гошћа Новог дана ситуацију у којој живи ова породица.
Глигоријевић напомиње да се може да рећи да Миливојевићи представљају један случај, али додаје да су они парадигма ове власти.
„Можедамо да кажемо да су они један случај, када не би било политичке конотације, када не би било једног кабадахије који заводи правду. Они су парадигма онога што је проблематично са доминантним политичким обрасцем и механизмима владавине овог режима“, закључује Глигоријевић.
Виши суд у Чачку донео је почетком марта ослобађајуће пресуде за оца и сестру настрадалог радника, које је приватно тужио директор фабрике због „увреда“ које су му нанели у јавним наступима.
Суђење за експлозију у фабрици „Милан Благојевић – Наменска“ у Лучанима 2017. године, у којој су страдали радници Миломир Миливојевић и Милојко Игњатовић, одвија се у Основном суду у Ивањици, а оптужени су директор фабрике Радош Миловановић и руководилац погона ракетних горива Владимир Лончаревић, као и Тома Стојић, инжењер заштите од пожара.
