Независмо удружење новинара Србије погођено је ненакнадивим губитком: преминуо је Милан Влајчић, суоснивач Удружења, први председник Суда части, доследни и бескомпромисни бранилац угледа наше професије.
Отишао је наш Влаја, човек чији смо ангажман пратили, коме смо се дивили док смо ишчитавали његове свакодневне лекције из љубави према новинарству. Његови текстови били су оде писаној речи, сваки понаособ доказ посвећености, празник за читатељство, поука млађим колегама. О томе да нема прече ствари од теме о којој пишу и да је њихова обавеза да о њој знају највише што се може. И да све што знају поделе са стилом и бригом о свакој речници, дајући фактографији и својим закључцима истинску вредност и значење.
За читатељке и читаоце био је човек због чијих се рецензија ишло у биоскопе, да се погледа филм – напросто зато што је „Влајчић написао да је добар“. Делио је нештедимице своју ерудицију, писао са великим познавањем и страшћу, приближавајући нам на свој начин цивилизацијска достигнућа, од Бергмана до Пинк Флојда, трагајући да би уживао и да би прокрчио пут. То је била његова мисија.
На самом почетку суноврата професије био је на јединој страни коју је познавао, међу најбољима, колегама које су се одупирале репресији, мраку, инструментализацији новинарства и његовог претварања у ратнохушкачку пропаганду. Био је ходајући морални оријентир, човек ка чијој се страни гледало у преиспитивању властитих ставова у сумњи.
Тамо где је био Милан Влајчић били су истина и правда, били су морал и борба за достојанство професије и када је било извесно то колико је она донкихотовска.
Отишао је Милан Влајчић, човек који се није предавао, који нам је помагао волећи нас и не попујући, који нас је учио пишући. Наш узор који није узмицао пред простаклуком, који није пристајао на друштво без морала, који је знао да нема новинарства без знања и части.
Оставио нам је дивна сећања и тешке задатке, да не одустанемо од начела која су прокламовали утемељитељи Независног удружења новинара Србије и да покушамо да се приближимо његовој вредности.
Милан Влајчић је рођен 1939. године у Београду, где се школовао и дипломирао на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета. Био је уредник културних рубрика Студента, Младости, Видика, филмски је, позоришни, књижевни и телевизијски критичар; годинама је радио у Политици, НИН-у и бројним часописима, за шта је добијао награде и признања, међу којима су Златно перо, „Душан Дуда Тимотијевић“, „Милан Богдановић“, „Небојша Поповић“, те Златни беочуг, награду Београда за трајни допринос култури, 2000. године.
Прву књигу књижевних критика и огледа „Попришта“ објавио је 1970. у Независним издањима Слободана Машића. Збирку критика „Једном и никад више“ објавио је у БИГЗ-у (Библиотека Двадесети век), а збирку коментара објављених у Политици „Ћути и пливај даље“ у Народној књизи.
Објавио је и књиге „Пристрасна лектира“, „Узводно од Џимија Барке“, „Ноћ у Казабланки“, „Фест, одбројавање“, „Легенда о Зиду Градска шетња“, „Поглед из огледала“, „Звездана прашина“.
Био је члан међународних жирија на филмским фестивалима у Кану, Берлину, Венецији, Монтреалу, Кракову, Монпељеу, Минхену и Бечу.
Комеморација ће бити одржана у понедељак, од 12 сати, у Дорћол плацу, а сахрана у среду, на Новом гробљу, од 12.30 сати.
Независно удружење новинара Србије – НУНС, 10. фебруара 2022.
