На недавно одржаној првој Годишњој конференцији о образовању премијерка нам је, свесно или не, предочила своје схватање образовања: инфраструктура, зграде, клупе, информациони систем који повезује систем образовања и тржиште рада, брзи интернет. Лепо, али где су ту деца?
Макар је назив скупа поштен, није поменуто васпитање. А о чему онда да причамо? О уточишту у које ће деца бити на неколико сати склоњена од агресивне улице, разуларених ријалити програма и тужних и уморних родитеља? Могла је премијерка понешто да чује од осрамоћених и понижених просветних радника, али слабо она комуницира на тој линији, нема ту пара. А они знају где премијерка греши, они знају да су се сви закони у овој области односили и односе се на основе система образовања и васпитања, предшколско васпитање и образовање, основно образовање и васпитање, итд. Али, немају професори, педагози и психолози моћи да функцију васпитања спроведу до краја. Остављени су да буду последња линија одбране од васпитне запуштености која се испољава свуда око њих и око деце са којом раде: у Народној скупштини, у породицама моћне елите, на националним фреквенцијама, на улицама, у говорима већине владајућих политичара.
Јасно смо видели ову запуштеност на недавном примеру злостављања професорице енглеског језика у Трстенику. Видели смо шокирану жену која се плаши пубертетлија пред којима би требало да има ауторитет, погубљеног оца којем ни изблиза није јасно шта ово понашање значи, троме и збуњене институције и на крају и несрећу самог насилника који је, заправо, и сам жртва читавог неваспитаног и насилног окружења у којем одраста. И шта су надлежне власти предузеле? Сазвале су Радну групу за спречавање насиља у школама коју је још 2008. године основао министар из, а које би друге, Социјалистичке партије Србије. После 15 година рада ове групе и десетина програма за спречавање насиља у школама које су финансирале и спровеле међународне организације дошли смо до тога да се предлажу измене закона и правилника како би се заоштриле казнене мере. Према деци и родитељима, наравно. Они су криви што не успевају да спрече погубан утицај насилничке културе која се обнавља и шири свуда око њих. Они и васпитачи, наставници и професори, школски педагози и психолози који, за мизерне плате, осим припреме малих глава за тржиште рада треба и да истрпе и ’издигну се изнад’, како рече професорка из Трстеника, понижавања која трпе и од стране деце и од стране родитеља и од стране СНС-СПС власти.
Да се разумемо: за похвалу је напор свих запослених у Министарству просвете и осталих чланова Радне групе за спречавање насиља да надју некакво решење за ову велику срамоту која нам се дешава у систему образовања и васпитања. Има тамо много честитих професионалаца који се труде да спасу шта се може спасти. Али узалуд. Бојим се да ћемо са овом власти и за 15 година бити на истом закључку. Србији је потребна коренита промена, утезање етичких стандарда на свим нивоима, доследно спровођење закона, поштовање професионалног мишљења, а не политичких интереса. Потребно је враћање достојанства грађанима и институцијама. До тада, строго кажњавање насилника ће бити само додатна виктимизација, кажњавање родитеља ће само развијати додатну фрустрацију. Само ће додатно расти поделе и конфликти у друштву, политика у којој су СНС и СПС најуспешнији.
Проф. др Слободан Цвејић
Потпредседник покрета СРЦЕ
