Организатори манифестације „Дечје васкршње чаролије“ донели су одлуку да ликовни конкурс који организују од наредне године, носи име по Бојани Асовић, једној од жртава убијених у ООШ „Владислав Рибникар“, ученици петог два. Бојана је дивно цртала и једна је од победница на конкурсу који је био ове године. Жеља организатора била је да се и на овај начин трајно сачува успомена на девојчицу која је и пре учешћа на „Чаролијама“ испољавала велики креативни ликовни таленат.
Бојанина мама Марија
Бојана је била нестварна девојчица, пленила је својом добротом. Од вртића је показивала емпатију за друге. Родитељи су ме често звали, да ми се захвале сто је Бојана баш њихово дете прихватила као новог у вртићу, што га је тешила када је плакао и била уз њега… Умела је да стане код врата јаслица када би неко ишао кући, да га она испрати, загли и пољуби. Била је једно јако весело дете, увек насмејана.
У школи је показала невероватну зрелост већ од првог разреда… Њене свеске су биле беспрекорне као сликовнице. Сви су волели да је зову ако нешто треба да се препише, напише, јер су знали да је све на свом месту, да све лепо пише. Како је одрастала, све више су долазиле до изражаја њене врлине, волела је да помаже другима, била је прави друг. Било је довољно да она понесе перницу и сви би у одељењу имали оловке, гумице, све што им је требало. Такође и ужину… Често сам је питала да ли си појела ужину, говорила је нешто мало или чак нисам… Зато сто би редовно свакоме којој тражи давала… Говорила ми је׃ „Не могу мама да не дам када ми траже“. Исто тако није волела свађу… Ако би се, пак, задесила на таквом месту, умела је да се удаљи и да каже׃ не могу да се свађам и тужакам, то највише мрзим. Умела је да чува тајне као нико. Није волела неправду и то је, такође, као врло мала умела да осети.
Са само 11 година, била је велики човек и дете у исто време. Када се она појави, сви смо у њу гледали као у светлост која нам говори како да живимо. Њен брат је у саставу чији је наслов био „Особа којој се дивим“, писао управо о њој, за њега је она била нешто посебно.
Умела је савршено да црта, али када је кренула у 5. разред, кренуле су веће обавезе, па није имала времена много за то… Добијала је у школи петицу за петицом… Једном приликом сам хтела да јој помогнем да први пут нацрта рам из техничког са тачним промером, она ме је пустила да почнем, а онда је узела лењир и рекла׃ „Није ти ово добро“, и показала ми где сам погрешила и сама нацртала перфектно. Волела је много да гледа квизове, кад заврши са обавезама, то нам је био најлепши део дана… Омиљени квиз био јој је Слагалица… Била је савршена у игри слагалица, мој број и асоцијације…
Сви који су познавали Бојану, говорили су да је била нестварна девојчица. А имала је само 11 година.
Драга моја Бојана,
Много ми недостајеш. Сваки дан мислим на тебе И присетим се лепих тренутака, заједничких доживљаја, осмеха, загрљаја… Како бих волела још једном да те загрлим и да још једном имамо један од наших дугих разговора.
Са тобом сам расла, научила да возим бицикл, ролере, клизаљке…Сећам се наших заједничких скривања по школи, кашњењана на часове, шмикања у WЦ-у. Сећам се смејања са Аном, Кларом, Зојом, Јелисаветом и добацивања цедуљицама по учионици кришом, да не виде наставници.
Поносна сам што сам расла са тобом и уз тебе.
Била си једна од ретких са карактером, отворена и спремна да сваком кажеш шта о њему мислиш, онако без околишања и у лице… Била си једна дивна особа, која је умела да подржава друге, да воли и да у тој љубави буде срећна. Ти си увек делила свој осмех са свима, ширила си радост око себе…
Бојана, ти си била моја особа од поверења, моја срећа, моја златна другарица и сестра коју никада нисам имала. Ти си мој мали анђео чувар.
Поред тебе, никада нисам била сама. Ти си увек била ту уз мене, са мном. Исправила би ме ако погрешим, погурала ако посустанем, подржала би ме ако одустанем и помогла ми кад је било потребно. Увек би нашла решење за све, и ширила око себе љубав и срећу.
Никада нисмо биле оволико дуго раздвојене. Сваки дан мислим на тебе и очекујем твој повратак.
Полако пролазе дани и ја покушавам да наставим даље… Без тебе…
Верујем да си сад са нашом Анчи и да се смејете, да нас посматрате одозго… Лакше ми је када помислим да сте заједно.
Лепа моја, хвала ти на сваком дану који смо провеле заједно. Хвала ти што си ми улепшала детињство и хвала на овој дивној вожњи која се пребрзо завршила.
Тешко ми је да наставим без тебе, али знам да ти нећес да ми плачемо, већ желиш да будемо срећни и да се смејемо, онако како си нас ти учила. Смејаћу се за тебе, радоваћу се за тебе и трудићу се да успем за обе у овој животној мисији. За то време, ти ћеш улепшавати небо, као што си и мој живот улепшала.
То је моја Бојана и њен сјај! Сијај вечно, јер то је оно што стварно вреди.
До следећег дружења … Чувај нас од зла, лепото моја!
Нађа
Учитељица Јелица Васиљевић
Бојани Асовић је у првом разреду у ђачкој књижици писало׃ вредна и истрајна, упорна у савладавању новог градива, изузетно уредна, што је реткост за ђака првака и активна у свакодневном раду на часу. Бојана је веселе природе, насмејана и дружељубива девојчица, увек спремна да помогне другару у одељењу. Сличан коментар сам исписивала наредних школских година.
Колико је Бојана одговорна, можда најбоље илуструје следећа ситуација. Задајем да се обрађена песма на часу научи напамет. Није било тешко савладати десетак стихова, али остављам ученицима времена и кажем да ћу их питати за три дана. Већ сутрадан, Бојана се јавља да рецитује песму. Сигурна у себе, лако и са осмехом на лицу, ниже задате стихове и добија не петицу, већ пет плус.
Ето, то је Бојана, увек спремна за нове изазове. Сваки задатак је прихватала као прилику да научи више, напредује и покаже колико може и жели. Организовала је своје обавезе и није могло да се догоди да заборави да уради домаћи задатак или не прочита лектиру за тај месец.
Бојани је школа била важна, али је имала времена и за друге активности. Тренирала је гимнастику и исто тако била одговорна и посвећена.
Учествовала је на такмичењима и освајала медаље које би стидљиво показивала другарима.
Велика Бојанина љубав је било цртање. Свет боја је био њен свет у коме је уживала. Када бих прегледала њене свеске, поред читког рукописа и уредно написаних лекција, проналазила сам занимљиве илустрације и цртеже најдивнијих боја. Био је то Бојанин разиграни свет, испуњен срећом, другарством, лепотом.
Једне године смо на рекреативној настави правили изненађење за Бојану. Био јој је рођендан и док је Бојана била заузета активностима у природи, пар њених другара је украсило просторију балонима, а на столу је стајала рођенданска торта. Када је ушла у трпезарију, Бојана је била затечена. Зачас је осећај изненађења прерастао у велику срећу и радост коју је поделила са својим другарима.
Бојана је била весела девојчица великог срца. Памтићемо је по осмеху, који је увек био на њеном лицу и срећи коју је ширила око себе.
Разредна Сања Терић
Када у јуну са поносом испратите ученике осмог разреда, у септембру сачекате своју нову генерацију. Посматрате та нова лица и трудите се да им што пре запамтите имена. Врло брзо упознате оне духовите и несташне ђаке, али са некима се упознајете данима и недељама. Тако смо се, постепено, упознавале Бојана и ја.
На помен њеног имена, у мојој глави се ствара слика плавокосе девојчице, бистрог погледа и стидљивог осмеха, који је увек красио њено лице. Бојану сте лако могли да приметите јер је била виша у односу на своје другаре у одељењу. Зато су је поједина деца доживљавала као старију сестру и то с разлогом. Бојана је била благе природе, увек насмејана, мирна и сталожена. Није волела да се намеће, стрпљиво би сачекала да на часу искаже своје мишљење, да дâ коментар.
Сматрала је да разговором може да се реши сваки проблем. Оно што није волела, била је неистина и неправда. На часовима је умела да скрене пажњу на неки проблем, али и да понуди решење. Подразумевало се да истина увек треба да се каже, јер је тако научена у својој породици.
Када сте наставник, један од многобројних послова је и да прегледате ђачке свеске. Тај посао изискује да поседујете и детективске вештине јер у неким ђачким свескама нисте сигурни где се завршава лекција, а где почиње нова. То није важило за Бојанине свеске које су биле уредне, лекције читно написане, а наслови истакнути и подвучени оловкама у боји. Испод саке лекције, налазио се понеки диван цртеж или илустрација текста који смо обрађивали на часу. Бојана је била права уметница. Листајући њене свеске, имали сте утисак као да сте у књизи препуној дивних слика које су најбоље описивале Бојанину душу.
Бојана је била тиха и ненаметљива, али храбра и истрајна. Била је нечија симпатија, најбоља другарица, раме за плакање и одлично друштво за причу уз палачинке.
Бојана је наш анђео која је бојила овај свет најразличитијом бојама јер је желела да га учини лепшим и бољим. На нама је да се свакодневно трудимо да ту Бојанину жељу и остваримо.
Наставник француског језика Игор Колунџија
Бојана Асовић, тиха, нежна и предобра. Када сам одговарао на њена питања у вези француског језика, осећао сам као да морам да будем пажљив и да ни на који начин не порушим поверење које сам изградио код ње, да може увек да пита када нешто не разуме. Осетио сам да је заволела француски језик зато што јој није наметнут као нека обавеза, већ је уживала у томе што сваким даном напредује све више.
Бојана је од оне деце која су чинила да мени мој позив буде прави извор задовољства и осећања да радим велику ствар, да преносим знање доброј, вредној и паметној деци.
Много ми недостаје Бојана, често мислим на њу, али знам да је на бољем месту.
