721
Не. Војска хоће само да га види у одређени дан у униформи и цокулама, а паре ће да добије као и сваки обвезник, а то, отприлике, по његовој рачуници, не покрива ни трећину онога што ће изгубити.
Одлазак на војну вежбу био је у неким другим временима не баш ретка појава, али се последњих година на тако нешто малтене заборавило, па се ни Далибор није надао да ће њега да снађе. Уосталом, од када је 2001. одслужио 12 месеци војног рока, војска га се није ниједном сетила. Пошто је одужио дуг домовини, тих годину дана у униформи, покренуо је своју обућарску радњу. За то се и школовао, тим послом се и бавио од 1995, делује логично, да сам крене у посао. Логично али, код нас, не и једноставно. Морао је да дигне кредите, један и хипотекарни, стан је заложио, приде и један кредит код Фонда за развој. Баш за овај последњи рата му стиже, не тако мала рата – 290 евра, на наплату баш у време које би требало да проведе у касарни.
– Када сам добио позив за вежбу, отишао сам одмах у Војни одсек, да им то предочим, Људи, ем што нећу моћи да радим, да зарадим за ту рату, ем то није тако просто, сад морам да нађем неког да овластим да то плати… Јер, ту нема завитлавања, то мора у дан, ако 31. марта не уплатим… Уопште их то није занимало – почиње причу за Подунавље.инфо Далибор, „Скитуљко“ како му се радња зове па и њега тако зову.
Пошто ту није наишао на разумевање, звао је Министарство одбране.
– Рекли су ми. „Ти мораш да се јавиш“. Ја питам, ко ће мени да плати кирију, текуће трошкове радње, ко ће да „пусти“ ту рату кредита Фонду за развој… Није само тај кредит, имам још три кредита, а цифре нису мале. Ако затворим радњу на 15 дана, овако изненада, није то најављен годишњи одмор или тако нешто, отераћу муштерије. Доћи ће једном два пута, „пољубиће врата“ и отићи на друго место. Ни њих то није интересовало, баш као ни ове овде – препричава телефонски разговор са представницима највише војне инстанце.
У међувремену је тражио тумачење, колико ће пара од државе да добије за петнаестодновно одсуствовање с посла. Испоставило се да је цифра све само не довољна. Наиме, добиће нешто мало више од половине просека месечних примања на која плаћа порез. То је отприлике 9-10 хиљада динара. А то што плата није једино за шта он ради, објашњава Далибор, што мора да заради и за покриће свих осталих трошкова радње, кирије, струје, комуналија, наравно и кредита – то у овом случају никога не занима.
Обратио се Далибор и Пореској управи, и Привредној комори, Удружењу предузетника Србије… Сви су имали разумевања за његов проблем, али не и решење. Тако је како је, могло би се на четири речи свести оно што је добио као одговор.
– Сам радим, немам коме да оставим радњу, да макар издаје ципеле које сам завршио, камоли нешто друго. Супруга ради, и то на уговор, не може да одсуствује с посла, имамо двоје деце. Питам се, да ли се тако понашају и према пољопривредницима, да их зову на војне вежбе у време радова, или да оставе стоку 15 дана а да нема ко да је нахрани… Слушамо сваког дана о залагању да се сачувају стари занати, па ово је стари занат! Мали предузетници су, као, битни за нашу привреду. Овако? – пита се „Скитуљко“.
На писану молбу, да му се одложи одлазак на војну вежбу, од Центра Министарства одбране за локалну самоуправу Смедерево добио је одговор: „Одбија се“. Како стоји у образложењу, његова аргументација да ће изостанак с посла угрозити пословање његове радње, па и материјални положај његове породице, не стоји. А и, изгледа, није битно, с тачке гледишта Министарства одбране. Битно је, што се њих тиче, да у понедељак обује војничке цокуле.
Тако је наређено.
