Годишња награда америчког Комитета за заштиту новинара 1993. године, на чијем челу је тада била супруга Ричарда Холбрука Кати Мартон) јесте било велико признање за мене и Радио Б92, али учешће на гламурозној церемонији са водећим новинарима, уредницима, издавачима у западном свету, провоцирало је врло негативну реакцију у земљи код аутократског режима који је у то време водио неколико ратова.
Мени је лако било да се одлучим да се изложим и тиме оснажим нашу позицију у земљи окованој тадашњим режимом, али и на глобалном нивоу, а осећај ризика сам сачувао за себе. Живео га, настојећи да тиме не оптеретим никога – од породице до сарадника.
Било је и бизарних ситауција које пуно говоре о нашем менталитету. Највећа америчка организација жена које су доживеле насиље у породици 2000. године ми је доделила признање, а уручивање је било у Тампи на Флориди, на дискретној церемонији у кући једне од лидерки удружења. На доделу су позвали локалног православног свештеника, који се појавио са доминирајућим дебелим ланцем са златним крстом. Када је почела свечаност, ставио је белу траку испод крагне кошуље, на питање зашто то ради, рекао је да би био препознатљив као свештено лице… Више је од духовних тема причао о организовању гостовања тадашњих турбо фолк звезда и о печењари капацитета 17 прасића у исто време. Највише га је занимало колико је новца тешка награда. Када сам му рекао да је то само метални цвет, није могао да схвати толико губљење времена да дођем на свечаност.
Премијер Зоран Ђинђић је 2001. године у Вашингтону рекао, мислећи на Б92, “за њихове заслуге даћемо им ордење али не и фреквенције“. Радило се о националним фреквенцијама за један локални радио и телевизијску станицу која је настала у покрету за мирну смену диктаторске власти Слободана Милошевића. То је за нас из Б92 био прави шок. Нисмо тражили признање тог типа, а већ смо губили илузије о томе да смо били саборци због истог циља, демократске Србије у којој ће, као што је договорено, професионални новинари правити најбоље законе, по набољим светским стандардима… Цораx је направио тада врло ефектну карикатуру…
Када сам са Ружицом Ђинђић 2009. године примао Орден Легије части председника Француске, на церемонију је дошло више од пола владе на челу са премијером Цветковићем, као и председник Србије Борис Тадић, који су се поређали иза нас добитника са очигледном намером да поделе са нама заслуге. Тада је Фонд Б92 управо подизао хуманитарну акцију „Штрајк глађу против глади – Храна за све“. Прикупили смо хране у вредности од неколико милиона еура за народне кухиње које су се затварале због недостатка хране. Тадашњи председник Борис Тадић одвео ме је у страну и држао ми предавање, врло оштрим речима наочиглед окупљених а што је свакако био скандал, о томе да претерујемо са бројем гладних у Србији, да није 700.000 већ мање, али затварање народних кухиње није помињао. На крају, обавили смо своју мисију, а кампања је добила многа светска признања. И изгледа да ћемо сада морати да је обновимо. Јер расте број гладних а храна се баца и уништава више него икада.
***
Од 2010. имамо неколико невероватно успешних друштвено одговорних акција са конкретним резултатима као што је смањење смртности превремено рођених беба… Потом долази до промена у Србији, на власт долази Српска напредна странка.
2013. године добијам позив да примим Сретењски орден трећег реда за акцију „Битка за бебе“. Нисам се двоумио да ли треба да примим орден из руку тадашњег председника Србије Томислава Николића, који је у својој каријери представљао све супротно од вредности које и данас у континуитету заступам од 1984. године када сам почео да се бавим новинарством. Био је то симболичан тренутак који је говорио о победи Б92, како год га дефинисали, објаснили, образложили… Оливер Антић, коме је запало да чита образложење, изгледао је као да би радије појео тај папир. После церемоније на пријему, чуо сам га када говори Николићу да заиста не види ни један разлог зашто су морали да ми дају тај орден, док му је Николић одговарао да има више разлога за то. Било је јасно да су и победили на изборима представљајући своје ново лице колико год било уверљиво или не.
Мени је било лако да одлучим знајући колико ћу бити изложен критикама. Орден сам добио захваљујући донацијама Милана Поповића, Елиxир групе, Викторија Група, МК групе, Матијевића и осталим донаторима који су учествовали у овој невероватној акцији. И захваљујући сјајним активистима Фонда Б92 који су целу акцију извели. А у ствари, јасно је било свима да ништа од тога не би било без оног Радија Б92 и баш такве уређивачке политике која је политике деведесетих од Милошевића па до Шешеља демонтирала у континуитету. Били смо изврсни у својој основној професији, новинарству, али и у ономе плус – друштвеној одговорности и доброчинству. Тај пакет нико није могао да раздвоји.
Свега тога сећам се сада када своју голготу пролази Јелена Зорић, новинарка која је обележила протеклу годину професионалним извештавањем о организованом криминалу, прибраном и објективном са јулских демонстрација, емпатичном о пандемији, када је то требало сваком узнемиреном и уплашеном грађанину ове земље. Све се претворило у нову матрицу:
Шта год да уради Јелена Зорић, подигне се прашина, иако представља новинарке које изузетно воде рачуна да у првом плану буде прича, истраживање а не она као ауторка. Управо та дискретност и пажња, професионални баланс… који недостају нашој политичкој сцени, професији… кроз признања које добија, стављају Јелену као мету.
Свеједно да ли је у питању извештавање из Ковид болнице, са демонстрација, суђења због Јовањице или због додела награда или државног одликовања.
Свуда су повишене емоције и свако има своје мишљење о томе.
Проблем је што су та мишљења дијаметрално супротна, врло заоштрена и што показују у којој мери је наше друштво поларизовано. Поларизовано са елементима поништавања било какве вредности која се не уклапа у одређени политички образац.
Прошле године, Јелена Зорић је добила три признања о којима сам детаљно писао.
Као ретко ко је успела да стави НУНС и УНС на исту страну, јер су је наградили и једни и други. Посебно ми је драго да је ниску ових признања започела добијањем повеље Српског филантропског форума.
У сваком јавном наступу Јелена је била доследна професионалним, моралним и етичким принципима, увек се захваљујући тиму са којим ради и који је допринео заједничком успеху који је делила са њима. Принципијелна је била и када је испред суднице добила претње због којих се обратила инситуцијама државе која је јуче наградила одликовањем. Овај поступак је у току и његов исход ће у значајној мери бити везан за сврсисходност постојања новоосноване Сталне радне групе за безбедност новинара.
Јучерашња додела одликовања је до те мере поделила јавност да је саопштењем реаговала телевизија на којој Јелена Зорић ради.
Реаговале су и многе колегинице и колеге дајући тиме додатни публицитет овом чину који је, према критичарима, унео злу крв и допринео додатном раздору и деструкцији.
Јелена Зорић је хтела/не хтела стављена у позицију у којој се преламају бројни интереси и теорије. Реакције на Јелену Зорић су природне. Пре свега долазе из потребе људи да имају неке нове идоле за којима ће поћи. Не мислим на Зорићку као политичара већ на Зорићку особу, жену којој могу да верују. Ја сам сигуран да иста никоме ниста не замера. Чак ни колегиницама.
Reakcije na Jelenu Zoric su prirodne.
Pre svega dolaze iz potrebe ljudi da imaju neke nove idole za kojima će poći .
Ne mislim na Zoricku kao političara već na Zoricku osobu,ženu kojoj mogu da veruju.
Ja sam siguran da ista nikome nista ne zamera.
Čak ni koleginicama.
— Powers Austine (@powersaustine) February 16, 2021
Да се вратим на почетак текста. Лично сам пре осам година искусио ово кроз шта Јелена тренутно пролази. И верујте ми, није пријатно иако сам орден добио поводом успеха друштвено-хуманитарне акције „Битка за бебе“ а не за извештавање.
Имао сам среће да друштвене мреже тада нису биле развијене као сада и да нису представљале овакво бојно поље. Све се углавном почињало и завршавало на коментарима испод вести или на формима.
Миша Васић је тада за Данас написао колумну „Одликовање“.
Питам се где су нове снаге да заштите аутентичне вредности. Јелена З. је национално вредност. Они који то желе да пониште због тога што је неко други то исто видео бар делимично, уништавају супстанцу од које нам зависи живот.
Јучерашња додела могла је да представља прекретницу у којој би наше разлике отишле у други план. То се није догодило, али то не значи да овим одликовањем није трасиран будући пут на којем нема назад. Освојена је још једна победа од стране вредне, професионалне, храбре и непоткупљиве новинарке која је изабрала да не припада никоме изузев самој себи. Знам да табори не трпе овај средњи пут, али се Јелена Зорић сама за њега изборила. Остали могу да је следе и да јој помогну ако желе. Одмагача ионако има и превише.
Веран Матић Цензоловка
