Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије, и хиљаде спаљених вичу другчије, и хиљаде исечених доказују другчије, и хиљаде потопљених сведоче другчије.“
Српска православна црква и њени верници сваког 22. маја по јулијанском календару, односно 4. јуна по грегоријанском календару, празнују дан посвећен Светом Јовану Владимиру, кнезу српском.
Свети Јован Владимир рођен беше у Дукљи око 990. године, а упокојио се у Преспи 22. маја 1016. године по јулијанском календару. Деда Светог Јована Владимира звао се Хвалимир и имао је три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав је примио на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Мирослав није имао деце, те је његова земља потпала под власт Петрицлава, који беше отац Владимиров, потоњег Светг Јована Владимира. Владимир је у другој половини Х века добио на управу Дукљу и остале пределе Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини, на западној обали Скадарског језера. Владао је тако Свети Јован Владимир до 1015. године најмоћнијом српском кнежевином тога доба Дукљом (која се још зваше и Диоклитија, Зета и Превала), као и Захумљем.
Поводом прославе девет векова од његовог спомена, 1925. године објављена је „Читанка о Светом краљу Јовану Владимиру“, коју је саставио Свети владика Николај, тадашњи епископ Охридски, у којем је и Житије словенско прештампано у Венецији 1802. године и у којем пише:
„Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског корена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Беше му дед Хвалимир, који роди три сина: Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за наследника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним – би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију.
У то време ополчи се ратом Самуил краљ Болгарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан Самуилом у опсади немало времена, на месту званом Косорог. Беху ту змије једовите, те голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају. А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на веру. Будући незлобив Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престолни град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку. Па се с пленом поврати дома.
А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе ка нишчима и сужним, и често обхођаше тамнице и блажаше сужне. Па видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему снгел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужанства а мало потом и мученичку смрт. У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи.
У то време самодржац грчки Василије порфирородни изиђе са многом војском на цара болгарског, па пошто порази Василије воинство болгарско, дође чак до Охрида. А Самуил умре од печали. После њега прими владу син његов Радомир, но после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија.
И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и опре му се крепоко, те се император празан поврати дому своме.
Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му златни крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше.
А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископ заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му говорећи: узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: зарадовах се када ми рекоше: хајдмо у дом Господњи! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: у руке твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, месеца маја 22.
А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви.
А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође ц војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног.
Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различитих недуга, и до сада твори чудеса неизбројна, и укроћава свирепо агарјанско неистовство. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учини конац мучењима, и избави нас од љутих и зверских агарјана. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у бесконачне векове. Амин.“
Такође, у „Читанци о Светом краљу Јовану Владимиру“ пише и о манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана:
„На шест километара од вароши Елбасан налази се манастир светога краља Владимира. Манастри се бели на стрмени једне планине. Испод манастира тече река Куш, а високо изнад манастира налази се једно малено хришћанско село од 19 кућа, које се зове Примишиони (што значи: Над светим Јованом). И сама планина носи то исто име – Примишиони.
По предању прву цркву на том месту саградио је сам свети краљ у част свете Богородице. Докле је та црква трајала не зна се. Записано је само, да је 1381. год. нову цркву саградио, на место старе, Карло Топија, близак сродник француског краља.
Средином XИX века стара црква је пострадала од земљотреса, и обновљена је тек 1901. године. При уласку у цркву над вратима стоји плоча са овим грлким натписом: ‘храм светога Јована Владимира обновљен за време високопреосвећеног митрополита драчког господина Прокопија од остављених средстава из махале Кастро у Елбасану блаженопочившег митрополита драчког Висариона, а старањем и надгледањем спитропа г. Спиридона Џувка – Елбасан 1. марта 1901. године.’
Црква је пространа и лепа. Дуга је 18 м. Широка 12 м. А висока 8 м. Зидана је сва од камена и стоји на 8 стубова. У цркву се силази низ три степенице. Патосана је гранитним плочама. Солеја је врло пространа и узвисује се на две степенице од средине храма.
На престолу се налазе делови моштију: светог Атанасија, светог Харалампија и свете Еуфимије. На кутији, у којој се чувају ове мошти изрезан је лик светог краља Владимира. Осим тога на престолу се налази и једно јеванђеље штампано у Венецији 1759. год.
Око храма су два конака: један нови с јужне стране и један стари са западне стране, са врло пространом терасом.“
Чиниле су мошти Светог краља Јована Владимира многа чудеса, лечила многе, а војске које су пљачкале ову цркву увек је стизала рука правде Божије.
„Прича се да су неки Франги дошли у манастри да украду тело светога краља Влаимира. Успели су да дигну ковчег из цркве и да га снесу наниже низ брдо до реке Куш. Но наједанпут ковчег рако отежа, да су га морали спустити на земљу. Покушавали су да га поново дигну са земље, но ковчег се није дао одвојити од земље нити покренути.
До саме зоре крадљивци су се трудили и знојили, да крену ковчег, али узалуд. Најзад су покушали, да скину заклопац са ковчега, па да узму ссамо тело, али се заклопац није дао помаћи. Видећи у томе невидљиву силу светитељеву, они оставе ковчег и побегну. Сутрадан ковчег буде нађен и свечано враћен у манастир.
Између многих покушаја крађе светитеља помиње се и један врло чудноват. Једанпут су лопови успели, да однесу ћивот чак до реке Шкумбе, с друге стране Елбасана. Па како је ћивот опет веома отежао, то га они баце у реку с надом, да ће реком стићи до жељеног места, у том река јако надође, поплави сву околину, и ћивот се врати уз воду с ову страну Елбасана. Кад вода спласне, ћивот остане на суву. На том месту почели су људи сваке ноћи виђати неку необјашњиву светлост. Тако је то трајало више ноћи, док се најзад неки не реше, те дођу на оно место и нађу ћивот, који опет буде свечано пренет на своје место у манастир.“
У поново штампаној „Читанци о Светом краљу Јовану Владимиру“ у предговор, ккоји је написао Митрополит Амфилохије, пише:
„Првих двјеста година послије његовог мучеништва тијело му је почивало у Манастиру Пречиста Крајинска, заједно са његовом вјерном супругом Косаром (остаци тога Манастира са кулом и данас постоје на тлу Црне Горе, у Владимиру). Одатле су (1215), из поштовања према Мученику, пренијете у Манастир Шин Ђон (Свети Јован), на петнаестак километара од града Елбасана. Ту су оне вјековима почивале. Какво поштовање је Мученик уживао види се и по томе да су његове прве Службе и Похвале писане и сачуване не само на српском него и на грчком језику, а онда са грчког превођене на црквенословенски. Мученичка крв и жртва припада свима људима и свима народима, па и мучеништво овог српског Краља, на коме је утемељено државотворно и духовно биће српског народа, прво Зете, потоње Црне Горе, а онда Рашке (Србије) и осталих српских земаља.
…
Шта се послије рата догодило са моштима Св. Владимира, у каквом су стању, да ли су уопште сачуване, није се знало. Албанија је систематски уништавала трагове српског и православног духовног наслеђа, а наша држава се није интересовала ни њима ни судбином народа који је вјековима био његов чувар.
Наведени новинар Пламенац послије своје посјете Албанији објавио нам је (преко ‘Побједе’, сриједа 9. јануар 1991.) велику радост и утјеху. Пронашао је свете мошти краља Владимира у цркви Свете Марије у Елбасану. Ту су пренијете из Шин Ђона 1967. године, дакле године када је Албанија постала званично прва атеистичка земља свијета. Новинар је нашао мошти ‘у малом ћивоту, ни један метар дугачком, непокривеном, већ сасвим пропалом. Ћивот је на столу, тамо гдје је некада био олтар. На ћивоту нема крста. Уз њега је прислоњена мала икона Богородице. Свете кости Владимирове прекривене су вуном, старом, као извађеном из неког распалог јоргана… Свете лобање нема. Гдје је? Неко је украо. Црква Свете Марије такође је пропала. Иконостас је поломљен, а то што је од њега остало, бачено је у један ћошак. Унутра се увукла силна влага; по каменом поду је вода. Икона нема. Кажу да су у Тирани, на рестаурацији…’
Овај дирљиви опис стања у којем се налазе мошти светога српскога Краља Мученика, показује да се његово мучеништво продужило и поновило, и то у још тежем виду од онога правог када му је света глава посјечена. Његово страдање је поново истовјетно са страдањем његовог народа, опет за народ и за правду Божју.
Наду нам улива започета обнова Православља у Албанији. Како чујемо, обнавља се и Манастир Шин Ђон, па се надамо у Бога да ће и мошти овог Мученика наћи поново покоја у овом древном светилишту и да ће се народ Божји поново почети окупљати око њих и њима кријепити и духовно обнављати, као што је то чинио прошлих вјекова.“
У тексту „Црногорска делегација први пут на отврању моштију Светог Јована Владимира“ од 5. јуна 2019. године сазнајемо да се највећи део моштију Светог краља Јована Владимира налазе у обновљеном манастиру Светог јована Владимира у Елбасану, део је у Националном музеју Албаније у Тирани, а да се глава налази у бугарском манастиру Зограф на Светој Гори.
Тропар, глас 4.: Крест јавилишијсја тебје с небесе свјетел, всјем проповједал јеси, просвјетив јазики јасно, Владимире славне, обагренми кровеј твојих украсивсја, сподобилсја јеси почестеј нетљених, предстојај Тројицје: Тјем со дерзновенијем моли спастисја нам.
(Тропар, глас 4.: Крст светло који ти се јавио са небеса, свима си проповедао, просветивши светло народе, Владимире славни, украсивши се, обливен крвљу твојом, удостојио си се почасти Небеских, предстојећи Светој Тројици: Зато Је са слободом моли да нас спасе.)
Кондак, глас 8.: Јако сокровишче многоцјеноје и источник точашч земним токи недуги очишчајушчија, и нам подадесја тјело твоје свјашченоје, бољезнем различним подајушче исцјељеније и благодат Божественују притекајушчим к њему, да зовем јему: Радујсја, књаже Владимире.
(Кондак, глас 8.: Као непроцењива ризница и извор који људима недуге лечи и нама се подаде тело твоје свештено, које болестима разним даје исцељење и благодат Божанску онима који му прилазе, да ти кличу: Радуј се, кнеже Владимире!)
Снежана Недић
