Трећег и четвртог маја прошле године, догодила су се два незапамћена масовна убиства у Београду, Малом Орашју и Дубони, са укупно 19 жртава. Ови злочини обележили су, на различите начине, целу протеклу годину и разоткрили су и слабости институција, и слабости медија. Чињеница да нам се раније то није догађало, није оправдање.
Слобода за медије, подразумева и емпатичност медија према жртвама, поштовање приватности породица, посебно вођење рачуна о вишеструком проверавању информација. Представници институција су својим често погрешним иступима, или одсуством информација, стварали простор за грешке које су се појављивале у медијима. Сами медији, у трци за публику, често су кршили постулате професије, кодекс, а неретко, и законе. Изузетно је важно да се новинарке и новинари, уредници обучавају за извештавање из оваквих великих трауматских догађаја, како би се у будућности смањиле или елиминисале грешке које су чињене у ових годину дана.
Ослобађајућа пресуда у случају убиства Славка Ћурувије, после 25 година од овог злочина и десет година од почетка суђења, и после две првостепене пресуде од 100 година затвора за оптужене, деловала је на медијску заједницу, као поновно убијање. Чињеница да ниједан случај убиства новинара још није разрешен, и поред учињених напора, врло је снажна порука за нашу професију: да је убиство новинара најјефтинији облик цензуре, да је некажњивост загарантована, да је новинарство изузетно ризична професија и да треба избегавати истраживачке теме, да независност и професионалност бивају кажњавани претњама и нападима на новинаре. На сличан начин деловало је и враћање предмета убиства Милана Пантића, из Тужилаштва за организовани криминал, Вишем тужилаштву у Јагодину. Обележена је и тридесетогодишњица смрти Даде Вујасиновић, без икаквог помака у разоткривању ове смрти. Нема ни истраге у случају атентата на Дејана Анастасијевића из 2007. године, када су му две бомбе активиране на прозору спаваће собе.
Може се рећи да је једина светла тачка правноснажна пресуда у случају паљења куће Милану Јовановићу.
Између два 3. маја, усвојени су нови Закон о јавном о информисању и медијима и Закон о електронским медијима, али се они спорадично и селективно примењују. И даље касни практична примена Медијске стратегије. Министарство за информисање и телекомуникације је више од пола године било у техничком мандату.
Побољшања у законима везана за пројектно суфинансирање – изигравају се драстично смањеним буџетима у бројним појединим локалним самоуправама.
Више од половине локалних самоуправа није ни расписало конкурсе, иако су по закону били обавезни да то учине до 01. марта.
РЕМ је пасиван и незаинтересован за доследну примену Закона о електронским медијима.
Безбедност новинара угрожава се на различите начине. Бројке нису више од оних ранијих година: двоје колегиница и колега морали су да се релоцирају због безбедности. У два случаја, ангажовано је приватно обезбеђење, у једном случају, организован је професионални видео надзор за место становања једног новинара и превозно средство.
Новинари су нападани и спречавани у обављању свог посла, само због тога што су новинари, али и као честе мете хајки које су се водиле против појединих новинарки и новинара, као и читавих редакција.
Некажњено су дискриминисани у обављању свог посла од стране највиших представника власти.
Социјални положај новинара је све лошији због потплаћености и несигурности радних места. Проблеми са менталним здрављем и свеукупним здравственим стањем, све су израженији и захтевају ургентно реаговање, што је често онемогућавано управо због недостатка времена, превеликог броја задатака и због недостатка средстава за лечење.
Уочавајући ове проблеме, у протеклих годину дана, АНЕМ је организовао сваког месеца посету местима ван Београда у којима је уочен повећан број претњи и напада на новинаре или има већи број нерешених случајева. На састанцима Сталне радне групе за безбедност новинара са локалним тужиоцима, полицијом и новинарима, разматрани су ови случајеви и разлози за неефикасне истраге, али и хваљени успешно решени случајеви. Повећање поверења и заједнички рад између тужилаца, полиције и новинара, помогао је у одређеним помацима који се могу уочити, смањењу броја одбачених пријава од стране тужилаца и повећани број пресуђених случајева.
Преко 200 новинара прошло је тренинге за безбедно извештавање.
Друштвене мреже у потпуности нерегулисане, све већа су претња професионалном новинарству и медијима. Сејањем непроверених информација, често смишљеним лажима, полуистинама, спиновима, без икакве одговорности, заузимају простор информисања грађана. Тиме се потенцијално угрожава свеукупна безбедност грађана и држава.
Сложена ситуација у којој су новинари и медији захтева и комплекснији одговор, свакако много шири од доношења закона, што је процес који окупира релацију између државе и новинара, медијских удружења и асоцијација. Дијалог представника власти и кредибилних удружења и асоцијација, уз подршку ОЕБС-а и Европске комисије о решавању свих важних проблема због којих смо све лошије оцењивана земља, неопходни је минимум, како би се зауставио суноврат новинарства и нестанак професионалних медија.
Солидарност новинара и медија, заједничка одбрана етичности професије, безбедности новинарки и новинара, борба за боље услове рада и поштовање, важни су циљеви који нам могу помоћи да идући Светски дан слободе медија дочекамо са позитивним помацима.
